Џамбул : “Жути прслуци” – револуција која тече
Да ли су они који су 1789. извели Француску револуцију такође били аристократија у поређењу са афричким робовима? Или они који су правили Париску Kомуну, да ли су били радничка аристократија у поређењу с некима другима? Да се овако резоновало у прошлости, никада се ништа не би десило. Историја би била једно мртво море.
Данас на јутарњем програму, главни уредник Политике, на тему протеста „Жутих прслука“, говори да се разлози могу тражити у амбицијама француског председника да формира чвршћу Европу, са својом војском, независну од утицаја САД. Па су му „савезници“ преко баре промптно одговорили, активирањем масовних демонстрација. Уопште, добар део Србије јесте „попио“ овај наратив, што се може видети по многим коментарима на друштвеним мрежама.
Наравно, јасно је да се утицаји са стране не могу одбацити тек тако, ни у овом случају. Али, хајде да се подсетимо мало догађања у Француској, само у последњих 10-aк година: 2010. у јесен, тадашњи председник Саркози предлаже пензиону реформу, што изазова масовне штрајкове. Током 8 недеља, било је укупно 7 великих маршева на којима је (по сваком, не укупно) у просеку учествовало више од милион (!!) људи. Ни на једном окупљању „Жутих прслука“ није било више од 300 хиљада, што ће рећи да догађања у претходних пар недеља не представљају ни приближно највеће социјално мотивисане протесте у овој земљи, чак ни у њеној новијој историји.
Још скорије, у пролеће 2016., улицама неких француских градова беснео је прави мали рат, као реакција на измене радничког законодавства. На највећем окупљању 31.марта, на Тргу Републике у Паризу, било је 390 хиљада људи.
Дакле, ради се о земљи са врло јаком традицијом „куке и мотике“, овде се чак може говорити и једном континуитету опирања неолибералним захватањима чак 3 различите владе, у периоду 2010.-2018. Према томе позивања на спољну заверу делују као поприлично олињало трабуњaње wannabe политичких аналитичара.
С тим да лично не мислим да се код Француза ради само и искључиво о социјалним захтевима – ради се о једном начину размишљања. Наиме, неолибералне политике нису само економска категорија, већ један специфичан поглед на свет, у коме се намеће технократско управљање отуђених, тобоже “политички неутралних елита”, а где је актуелни француски председник потпуно отелотворење ове логике. У земљи са јаком, пре свега демократском традицијом, ово богами (за сада) још увек не пролази.
И ту долазимо до другог једног наратива, који се у вези наведених догађаја намеће, али овог пута “ с лева”: о недовољно левичарском, чак проимперијалистичком карактеру протеста, са јаким антиимигрантским набојем. Да се ради о сукобу унутар “првог света”, где ће светска периферија још једном платити цену компромиса који ће “радничка аристократија” постићи са владајућим класама.
Овде имамо два проблема: најпре, Француска јесте једна империјалистичка држава par excellence већ више векова, али у постепеном опадању, те и сами извори одакле би се живело на грбачи бивших колонија пресушују. Други, да ли се рачун за то што Француска јесте империјалистичка, мора испоставити баш свим њеним становницима? Да ли су они који су 1789. извели Француску револуцију такође били аристократија у поређењу са афричким робовима? Или они који су правили Париску Kомуну, да ли су били радничка аристократија у поређењу с некима другима? Да се овако резоновало у прошлости, никада се ништа не би десило. Историја би била једно мртво море. Јер свет дуго већ функционише по систему спојених судова. “Гибања”у центру, повлаче и “гибања” на периферији, као и обрнуто.
(на тему Париске Комуне, сетих се ситуације из серије “Монтевидео Бог те видео”, када локални брица, ватрени фудбалски кибицер (игра га Бранимир Брстина), иначе франкофил, пита фудбалера Милутинца, предратног комунисту: “Ајде, кажи ко је направио Париску Комуну?”, а овај му одговара: “Сиротиња.”)
Џамбул, Народни фронт