Džambul : “Žuti prsluci” – revolucija koja teče

Da li su oni koji su 1789. izveli Francusku revoluciju takođe bili aristokratija u poređenju sa afričkim robovima? Ili oni koji su pravili Parisku Komunu, da li su bili radnička aristokratija u poređenju s nekima drugima? Da se ovako rezonovalo u prošlosti, nikada se ništa ne bi desilo. Istorija bi bila jedno mrtvo more.

Danas na jutarnjem programu, glavni urednik Politike, na temu protesta „Žutih prsluka“, govori da se razlozi mogu tražiti u ambicijama francuskog predsednika da formira čvršću Evropu, sa svojom vojskom, nezavisnu od uticaja SAD. Pa su mu „saveznici“ preko bare promptno odgovorili, aktiviranjem masovnih demonstracija. Uopšte, dobar deo Srbije jeste „popio“ ovaj narativ, što se može videti po mnogim komentarima na društvenim mrežama.

Naravno, jasno je da se uticaji sa strane ne mogu odbaciti tek tako, ni u ovom slučaju. Ali, hajde da se podsetimo malo događanja u Francuskoj, samo u poslednjih 10-ak godina: 2010. u jesen, tadašnji predsednik Sarkozi predlaže penzionu reformu, što izazova masovne štrajkove. Tokom 8 nedelja, bilo je ukupno 7 velikih marševa na kojima je (po svakom, ne ukupno) u proseku učestvovalo više od milion (!!) ljudi. Ni na jednom okupljanju „Žutih prsluka“ nije bilo više od 300 hiljada, što će reći da događanja u prethodnih par nedelja ne predstavljaju ni približno najveće socijalno motivisane proteste u ovoj zemlji, čak ni u njenoj novijoj istoriji.

Još skorije, u proleće 2016., ulicama nekih francuskih gradova besneo je pravi mali rat, kao reakcija na izmene radničkog zakonodavstva. Na najvećem okupljanju 31.marta, na Trgu Republike u Parizu, bilo je 390 hiljada ljudi.

Dakle, radi se o zemlji sa vrlo jakom tradicijom „kuke i motike“, ovde se čak može govoriti i jednom kontinuitetu opiranja neoliberalnim zahvatanjima čak 3 različite vlade, u periodu 2010.-2018. Prema tome pozivanja na spoljnu zaveru deluju kao poprilično olinjalo trabunjanje wannabe političkih analitičara.

S tim da lično ne mislim da se kod Francuza radi samo i isključivo o socijalnim zahtevima – radi se o jednom načinu razmišljanja. Naime, neoliberalne politike nisu samo ekonomska kategorija, već jedan specifičan pogled na svet, u kome se nameće tehnokratsko upravljanje otuđenih, tobože “politički neutralnih elita”, a gde je aktuelni francuski predsednik potpuno otelotvorenje ove logike. U zemlji sa jakom, pre svega demokratskom tradicijom, ovo bogami (za sada) još uvek ne prolazi.
I tu dolazimo do drugog jednog narativa, koji se u vezi navedenih događaja nameće, ali ovog puta “ s leva”: o nedovoljno levičarskom, čak proimperijalističkom karakteru protesta, sa jakim antiimigrantskim nabojem. Da se radi o sukobu unutar “prvog sveta”, gde će svetska periferija još jednom platiti cenu kompromisa koji će “radnička aristokratija” postići sa vladajućim klasama.

Ovde imamo dva problema: najpre, Francuska jeste jedna imperijalistička država par excellence već više vekova, ali u postepenom opadanju, te i sami izvori odakle bi se živelo na grbači bivših kolonija presušuju. Drugi, da li se račun za to što Francuska jeste imperijalistička, mora ispostaviti baš svim njenim stanovnicima? Da li su oni koji su 1789. izveli Francusku revoluciju takođe bili aristokratija u poređenju sa afričkim robovima? Ili oni koji su pravili Parisku Komunu, da li su bili radnička aristokratija u poređenju s nekima drugima? Da se ovako rezonovalo u prošlosti, nikada se ništa ne bi desilo. Istorija bi bila jedno mrtvo more. Jer svet dugo već funkcioniše po sistemu spojenih sudova. “Gibanja”u centru, povlače i “gibanja” na periferiji, kao i obrnuto.

(na temu Pariske Komune, setih se situacije iz serije “Montevideo Bog te video”, kada lokalni brica, vatreni fudbalski kibicer (igra ga Branimir Brstina), inače frankofil, pita fudbalera Milutinca, predratnog komunistu: “Ajde, kaži ko je napravio Parisku Komunu?”, a ovaj mu odgovara: “Sirotinja.”)

Džambul, Narodni front