Сећање на ружу револуције – 100 година од трагичне смрти Розе Луксембург
„Желим да узнемирим савест богатих, свом патњом и свим горким скривеним сузама.“
Прошло је сто година од смрти Розе Луксембург, а чини се да је данашњи свет под влашћу капитала још окрутнији од онога који је она критиковала. И зато, у доба када о радницима ретко ко брине, а дух социјализма као да је замро, било би добро подсетити се њеног живота
Рођена 1871. у Пољској под руском царистичком влашћу у којој су на снази били антисемитски закони, Роза је веома рано осетила неправду на сопственој кожи, а такође уочавала екстремну економску неједнакост око себе. Упркос отежаном положају она успева да се упише једну од најбољих гимназија у Варшави која је пре свега била резервисана за Русе. Фасцинирана социјалистичком литературом након завршене средње школе се прикључила социјалистичком покрету. У Пољској женама није било доступно високо образовање и Роза се 1889. године преселалу у Цирих – тада једини град чији универзитет дозвољава школовање женама.
У Цириху je студирала филозофију, политичке науке, историју и економију, упознала бројне левичаре и наставила политичку активност. 1897. завршава своју докторску дисертацију „Индустријски развој Пољске“ у којој закључује да је: „Капиталистичком начину производње иманентно је настојање да, мало-помало, материјално повеже најудањенија места и учини да она постану економски зависна једна од других како би на крају цео свет претворио у један, чврсто повезан производни механизам.“
По завршетку школоваања преселила се у Немачку, након удаје за Густава Либека да би добила држављанство. У Немачкој је социјалдемократска партија била легална и Роза јој се придружила радећи као теоретичарка и новинарка. У једном од својих писама изјавила је: „Немам намеру да се задржим само на критици. Напортив, намеравам и желим да погурам у позитивном правцу не само појединце него и цео покрет…“ и заиста, била је доследна својим речима., поред тога што је писала активно је учествовала на конгресима и држала говоре.
Хапшена је више пута, 1904. јер је увредила Кајзера, 1906. због одласка у Варшаву да подржи масовни штрајк изазван револуцијом у Русији из 1905 године. Али сваког истека затворске казне неустрашиво је поново настављала своје активности.
Непосредно пре Првог светског рата држала је говоре на којима је скретала пажњу на нехумане услове и малтретирање које војници доживљавају, а када су посланици социјалдемократске партије гласали за рат, Роза је са Карлом Либкнехтом, 4. августа 1914, основала Спартакистичку лигу чији је циљ био окнчавање рата и успостављање пролетерске владе.
За време рата затваран је два пута – од 1915. до почетка 1916. и од 10. јула 1916. до 8. Новембра 1918. Писала је и за време притвора, а њена пријатељица Матилда Јакоб је кришом износила њене рукописе и учествовала у њиховом штампању.
Пуштена је из затвора током Немачке роволуције у којој је Кајзер абдицирао и у којој је основана Вајмарска Република чији је канцелар постао Фридрих Еберт, лидер социјалдемократске странке. Он није подржавао револуцију и циљ му је био да одржи статус кво. Крајем 1918. Роза и Карл Либкнехт оснивају Комунистичку партију Немачке и са левичарима подижу побуне против нове власти. Током једне од њих, 15. јануара 1919. убиством је окончан Розин револуционарни живот.
Током живота Роза Луксембург је поред бројних писаних дела оставила и прави пример живота правог револуционара. Веровала је да социјалистичка, за разлику од буржоаске револуције, којој је довољно да промени неколицину људи на врху, мора да крене из маса, а поселдње речи „Комунистичког манифеста“ „Радници немају шта да изгубе сем својих окова, а добиће читав свет“ није посматрала само као фразу.
За крај бих издвојила цитат који покаује колико је Роза саосећала са целим светом: „Шта желите с том темом о „нарочитој патњи Јевреја“? Мене подједнако брину сироте жртве на плантажама каучука у покрајини Путомајо, црнци у Африци чијим се лешевима белци играју као лоптама… толики бројни крици који су замукли а да их нико није чуо одјекују у мени тако јако да гето нема посебно место у мом срцу. Осећам се као код куће у целом свету, где год има облака и птица и људских суза.“
М. Стевановић, Народни фронт
