Трећи сталеж и Пета република

Спреге између мултинационалног капитала и светске политичке елите толико су јаке да их никакво гласање на изборима не може пољуљати. Људи настављају да раде много за мале паре, у лошим условима, обесправљени и лако заменљиви. Сматра се да је у реду радити без уговора на „дуже стазе”, прекарно, нестабилно и неизвесно.
(…)
Французи су се за потребе савремене борбе, сасвим очекивано, подсетили и старих битака: спомињу се Јулска револуција из 1830, револуција из 1848, али и Париска комуна и мај 1968. Наравно, најважније место у овој историјској рекапитулацији побуна има Француска револуција из 1789.
На трг испред Лувра „жути прслуци” изнели су гиљотину која поприлично радикално и заиста неукусно, али ипак симболички важно, треба да подсети француску елиту на републиканске вредности „Слободе, једнакости и братства” из Револуције 1789. године. Парижани су се, дакле, вратили у прошлост па ћемо начас то учинити и ми. У историји заиста има много занимљивих тренутака аналогних са савременим.
Један важан спис био је увертира у оно што ће се догодити у лето 1789. Када је Луј 16. сазвао Сталешку скупштину, поставило се питање на који начин ће бити репрезентован Трећи сталеж, односно грађанство.
Емануел Жозеф Сјејес је тим поводом објавио чувени памфлет „Шта је Трећи сталеж” у коме је поставио три кључна питања и три одговора. „Шта је то Трећи сталеж”, пита Сјејес и одговара: „Све”. Он даље размишља – „Шта је до сада био у држави?”, и одговара: „Ништа”. „Шта жели и тражи да постане?” на крају пита Сјејес и одговара – „Нешто”.
Сјејес исмева расистичке визије о праву племства да влада и истиче апсурд да грађанство које чини око 96 одсто становништва у суштини нема никаква политичка права јер све полуге моћи имају друга два сталежа (племство и свештенство). Ове бројке делују познато? Управо то је данашњи однос између оних који поседују готово целокупно светско богатство и политичку моћ (има их свега неколико процената), и оних који чине велику већину светског становништва и који, у мањој или већој мери, једва преживљавају.
Данас се Французи не позивају случајно на своју славну тековину с краја 18. века – она јесте била пример промене свести и могућности трансформације поретка у корист репрезентативности и јачања права оних који немају.
Наравно да из перспективе много сиромашнијих земаља, попут Србије, или још и више из угла земаља тзв. Трећег света, изгледа апсурдно то што се Французи буне и објашњавају да не могу да преживе са минималних 1.200 евра, међутим, у симболичком и политичком смислу важно је да се јавно и гласно чују поруке против даљег гажења људског достојанства снижавањем цена рада и наставка богаћења светске капиталистичке елите.
У једном тренутку Французи су, бежећи од десне (Ле Пен) опције, изабрали представника глобалне елите који жели да очува логику даље репродукције и продубљивања већ постојећег класног јаза. Та изборна одлука је сада погодила кућне буџете. Но, како су француска политичка култура и историја специфичне, не чуди што се први масовни и поприлично радикални бунт против капитализма оличеног у Макроновој политици, појавио на улицама Париза.
Као и у време када је Сјејес писао спис, и данас је 96 процената становништва у политичком смислу ирелевантно. Спреге између мултинационалног капитала и светске политичке елите толико су јаке да их никакво гласање на изборима не може пољуљати.
Људи настављају да раде много за мале паре, у лошим условима, обесправљени и лако заменљиви. Сматра се да је у реду радити без уговора на „дуже стазе”, прекарно, нестабилно и неизвесно. Уосталом, ако нећеш ти – има ко хоће. Зато треба пажљиво саслушати глас Француза; њихове поруке не тичу се само њихове локалне ситуације и размислити о томе да ли је можда дошло време за повратак на неке од идеја с краја 18. века.
цео текст, преузето – Политика