ДЕЈАН ТОМИЋ : ДЕЦЕМБАР У РУМУНИЈИ
Многим Енглезима је легенда о Лох Несу само нереалистична прича о чудовишту са наличјем античких кентаура, које уходи шкотско језеро. Међутим за Шкоте је то нешто дубље. Сама појава чудовишне Неси почетком 1930тих догађа се у временима јачања шкотског националног духа и идеје о историјској засебности тог дела Британске империје. Као што се ниоткуда Неси појављује, тако се након векова без државе јавља потреба за јачим и засебнијим шкотским идентитетом, који ће у наше доба прерасти у борбу за своју државу. Такав вид употребе симбола видљив је и у нашим крајевима. Видљив је и у нашем блиском комшилуку, у Румунији. Легенда о Чаушескуу и она о Револуцији из 1989. добрано су коришћени од нових „демократских влада“ у задњим деценијама. Њихову неефикасност, таворење у партијским договорима и сплеткама, и очигледна инфамност, оправдавала је легенда о Чаушескуу и мит о 1989. као самонародном бунту.
Идем редом у сагледавању развоја догађаја из децембра 1989. малим повратком у прошлост. Пут неће водити у стару Дакију већ у 1878. у Берлин. Велике силе су тада после вишевековног туђинског јарма дале независност Румунији. Тада нова међународно призната држава суочавала се са изазовима убрзаног развоја. Настала на периферији Средње Европе и Балкана, морала је да преовлада видљиве регионалне разлике и заосталост. Градови Букурешт и Констанца били су далеко развијенији него нека молдавска села. Борба за бржим развојем их је затекла у време Великог рата. Као и југословенски народи и румунски је желео велико национално уједињење. Након слома из 1916. њихово клатно се окренуло 1918. када се сан почео остваривати. Тада је 25.11. проглашено присједињење Трансилваније Румуније, да би већ 1.12. била створена уједињена држава названа Маре Романиа или Велика Румунија.
Славне 1918. за многе народе, родио се и Николај Чаушеску, дете сељачке породице. Његов животни пут уско је повезан са путем Велике Румуније, од славе до мржње, од моћи до пропасти. Као сељачко дете у монархо-капиталитичкој држави није могао да узнапредује у наукама, те је постао обућар. Излаз за потиштеност радника тих година је била само Комунистичка партија. Цену свог идеала плаћао је хапшењима и тамницама. Други светски рат је провео у илегали. Готово нико није веровао да ће момак који ће 20.8.1944. совјетску армију са тенка Т34 поздрављати као ослободиоце, за само пар деценија постати вођа њихове државе.
Румунске везе са СССР постају још јаче када 30.12. 1947 румунски народ збацује омражену краљевску власт и своју државу враћа народу, постајући република. Успон младог Николаја у комунистичкој партији, био је везан за мађарско питање у Трансилванији. Област са многобројном мањином била је камен спотицања две социјалистичке земље Румуније и Мађарске. Под притиском Москве проглашена је АП Трансилванија. Румуни су се осећали изданима и страх од сецесије (успомена из 1940.) терала их је у већи национални занос. Када шеф партије Дежа умире, долази Николај, који је знао да комунизам у Румунији мора имати румунски а не совјетски печат.
Тада по неким ауторима почиње југословенски сценарио националног комунизма. Да се одмах појасни, термин настаје након 1948. и Тито-Стаљин раскола када КПЈ почиње борбу за југословенску верзију комунизма по мери Југословена и којом се не управља из Москве. Дакле нема никакве везе са национализмом! Када Николај преузме власт 6.12.1966 наша земља је већ развијенија него други социјалистички суседи. Очигледан југословенски успех натерао је Николаја да крене стихојско осамостаљење од Москве. Сузбијање Прашког пролећа пролази без Румуније. Тада Запад, за Румунију, почиње своју чувену тактику: „Помагати их до њиховог уништења“. Али како? Веома једноставно: кредити, позајмице и лажи о бржем напретку. Румунски кредити су били грандиозни а ситна слова у вези затезних камата су шекспировски срочена. Сви су се лако полакомили. Николај је желео да буде „геније са Карпата“ или барем румунски Тито.
Треба написати да је развој у првој етапи био приметан. Отпочела је индустријализација, а многи градови су добијали епитет индустријских центара. Упоредо са тим развијао се и национални дух. АП Трансилванија је укинута, а сећање на Дачане, и Буребистинова (дачански краљ) борбу против Римљана, прикривено је носила поруку о Чаушескуовој борби против совјетске доминације (1940. су припојили делове Молдавије). Али привреда је рушила тај склад.
Враћање кредита постала је омча око румунског врата. Дисиденти који су побегли из руку Секуритатеа, доносили су фотографије тешког живота у Румунији. Испрва Запад није реаговао али је их је нешто затим запрепастило. Чаушеску је одлучио да врати сва дуговања страним кредиторима и дуг сведе на нулу. Да ли је схватио шта значе ти кредити (самоубиство привреде!) или је желео славу, заиста је тешко разлучити. Славу је имао кроз прославе Дана републике 20.8 а није било тешко схватити „добронамерност Запада“. И уследило је познат сценарио.
Бити диктатор не значи увек исто. Некада је то била функција у Старом Риму али је тек Хитлер изградио значење те речи. Свакако да је Чаушеску био ауторитативан али квалификације о диктатору су мало (више него) оштре. Нико не назива Черчила диктатором иако је Индијце називао народом који ужива „британску добробит“ јер су они „примитивни“. Ипак је ово веома помогло румунској опозицији. Те године биле су и године штрајкова, малих али са јасним порукама. Штрајк у Брашову 1987. био је лампица узбуне – нешто не ваља. Чудно је и то што је „Радио Слободна Европа“ напрасно побољшала фреквенције ка Румунији и увела више емисија на румунском језику. Случајно или намерно? Треба занти и да је ЦИА тајно убацивала западњачке садржаје: филмове, одећу, пића и ића.. Крајем 1989. ланчане ЦИА револуције захватиле су Источну Европу. Иронично социјалистичке власти су називане „националистичким“ да би их ватрени националисти „заменили за демократију“. У Букурешту је владала једино бука машина, грађена је велелепна Палата народа (данас седиште Скупштине). Никоме није изгледало да ће се нешто десити, али јесте. Темишварски бунт почео је око римокатоличког свештеника. Дакле веза Римске курије и ЦИА је била изузетна и овде. Није то био први фратар оптужен за контрашпијунажу али је био први пламичак. Из правца Сегедина у Темишвар су стигли (гле чуда) новинари „поштених медија Би-Би-Сија, „Слободне Европе“ и Си-еН-еНа. Били су и новинари РТБ-а, који су снимали тих дана емисију о Румунији, али су на крају снимила нешто друго.
Чаушеску је 21.12. заказао митин подршке. У Букурешт се слио народ али и тајна агентура. По признању двојице пуковника Секуритатеа, Теодорескуа и Бурлана, тај преврат је планиран још 1982. када су поједини пребези у Женеви доставили МИ6 шифрарник Секуритатеа и распоред војних база. Говор је прекинут након неколико минута, јер се чуло негодовање. Тек касније почетком 2000тих испоставиће се да је неко пуцао на народ са околних зграда, а да су неки маскирани агенти пустили сузавац у гомили. Хаос је био очигледан. Незадовољство се брзо раширило. Опозиционо расположени грађани су веома брзо преузели телевизију. Чаушескуа је на крају издао и Секуритате. Брзина бега из хелихоптера и стрељања је била запањујућа. Када је цео свет видео мртвог Никалаја и Елену (која је имала утицаја на многе одлуке), социјализам је био мртав у готово целој Источној Европи. Остали су још само СССР, Југославија и Албанија.
Транзиција је ишла у ингениозном правцу. Бивши службеници Секуритатеа су напрасно преко ноћи постали „борци за демократију“. Неки од њих су постали велики привредници након приватизације, која је ионако осиромашену Румунију бацила на колена . Део је отишао у политичаре а део је остао да среди архиву. Запад је усисао све што је могао. Заостала румунска предузећа нису се могла мерити са америчким или енглеским, и брзо су пропадала. Регионалне разлике су постајале све уочљивије а корупције је доживела пуни процват. Ако је за време Чаушескуа било тешко, сада је неиздрживо. Девастирана Румунија је угурана у НАТО и ЕУ, као колонија а не као равноправан члан. Они који су се бунили против Чаушескуове власти данас стоје мирно пред НАТО емисарима и диктатима из Брисела. Зашто Румуни сада не дигну револуцију?
ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт