Премијер: Од плата се не може живети – па шта?

Поводом најављеног штрајка синдиката припадника Војске Србије за 27.11.2016. године и њихових захтева, премијер Александар Вучић је не само војсци, већ целом народу на чијем је челу и који води у неки бољи будући живот (загробни, вероватно) поручио:

”Да ли су плате довољне за живот? Нису. Да ли је то нешто ново? Па, није”, рекао је премијер, додајући да мисли да за штрајк нема разлога.

Наравно да нема разлога. Уместо да штрајкујете, радите нешто! За шта? Како за шта? Па, за плату! Али од плате не може да се живи! Их, открили сте рупу на саксији. Наравно да не може. Па шта?

Који нормалан премијер би се на овакав начин обратио свом народу? И како да се разумеју овакве речи, нарочито ако узмемо у обзир да су у овом случају упућене пре свега оружаним снагама овог народа? Плате нису довољне за живот и сви то знамо, али ви сте војска, побогу! Снађите се како да преживите или поумирите. Па ви видите шта вам је чинити.

Премијеру, да сам ја војник, ја бих тако схватио ваше речи. А да сам премијер, не бих оружаним снагама предлагао да виде шта им је чинити, кад већ од плата не могу да преживе. За сада се оружје краде из војних магацина и препродаје да би се преживело, али неће то моћи тако, рекосте и сами. Шта ли ће се онда десити кад више не буде могло, као што би и требало да не може то да се дешава!? Пошто сте нам у више наврата ставили до знања да сте паметни, претпостављам да сте ово обраћање војсци сами смислили. У супротном, ако вам је такво обраћање предложио неки саветник, ја бих добро размислио на шта вас он то наводи, како и чему вас саветује?

У истом обраћању јавности на конференцији за медије у Новом Саду 18.11.2016. године, приликом обиласка фабрике Делфи Пакард, он је рекао да не зна тачно с колико је новца субвенционисана компанија Делфи, али да је то сигурно много, јер је жеља Владе била да то предузеће дође у Нови Сад како би се смањио број незапослених.

Истакао је да је субвенционисање део стратегије привлачења инвеститора, који траже јефтину радну снагу. Он је додао и да од компаније Делфи очекује у Новом Саду да запосли још 500 радника, као и да у Параћину отвори нову фабрику која ће у том граду запослити око 1.500 радника.  Дакле, само стране инвестиције уз субвенционисање њиховог израбљивања радника у Србији (парама тих истих радника) донеће нам напредак и смањење незапослености.

А та запосленост ће радном народу донети плате од којих, да подсетимо шта премијер рече – не може да се живи!

За 200 или 300 евра месечно, власници фабрике ће вас израбљивати, до последњег атома ваше снаге испитујући границе ваше издржљивости. Прекаријат ће наставити да се развија и шири у Србији – рад без предвидљивости и сигурности који вам одузима сва радничка права, а власницима фабрика омогућава да се понашају са радницима као са робовима, што ће вам одузети људско достојанство, а донети материјалне и психичке проблеме и несигурност. Прекарни рад је, за неупућене, привремени рад, на одређено време, са ниским примањима и готово никаквом заштитом радничких права.

Дакле, радићете по уговору на одређено време, уговоре ће вам продужавати (можда) на свака два или три месеца, и тако можда и до три године, када ће морати да вас замене неким новим људима-роботима. Добра страна тог прекарног рада је што између осталих права која вам одузима, немате право ни на кредите, па се бар нећете продати у робље банкама које би вам могле на крају, када ”газде” престану да вам продужавају уговор, одузму имовину коју сте пре благослова запослења код ”газде” евентуално имали.

За то време, док ви радите за плату од које не може да се живи, ”газде” ће износити свој профит у неке друге државе. Од њиховог профита се Србија неће развијати и напредовати. Ако вам је за утеху, нећете ви ни знати колико сте за њих зарадили и да сте уместо 200-300, могли имати бар 600-700 евра плату. Нећете имати представу колико сте им ви и Србија поклонили (па шта, видите да то не зна ни премијер), па тако ни за колико су нас опљачкали и однели, па вам бар то неће тешко пасти.

Када дође време, а време пролети, да вам више неће желети или моћи да продужавају уговор за рад на одређено време, ваљда још увек нећете прећи четрдесету годину живота. Јер ако преживите на такав начин до пете деценије живота, онда је питање ко ће вас хтети и ко ће вам дати да зарадите макар и толико колико није довољно за живот.

Онда и ви, као и ова војска са почетка текста гледајте шта ћете. Али немојте да вас пита старост где вам је била младост. Није све у новцу! Забаве је толико свуда око нас, само кликните на било који од програма са националним фреквенцијама. За оне који не воле телевизију, предлажем повратак читању.

Можда вам Милан Ракић пружи утеху, а његов вранац који неуморно окреће Долап објасни шта је живот нас смртника:

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награда за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

Или сте се можда сами сетили шта вам је чинити?

 

НАРАВОУЧЕНИЈЕ:  Док свест људи о погубном деловању неолиберализма расте свуда у развијеном свету, када у САД одакле је и потекао руше иконе ове идеологије, а земље ЕУ јој постепено, једна по једна окрећу леђа, ми у Србији га призивамо и дајемо му узлет на крилима нашег најновијег ”вође”. Вазда нешто каскамо за светом, али ето… ми смо 500 година били под Турцима. Универзални изговор за све наше промашаје. Такви смо ти ми… народ најстарији!