Љубодраг Дуци Симоновић : Политика као превара
Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права.
Право човека на слободу и живот подређено је праву капитализма на опстанак.
У капитализму политика је сведена на технику усмеравања незадовољства људи ка остваривању политичких и економских интереса владајуће класе. То је процес који одговара природи „потрошачког друштва“, последњој фази у развоју капитализма, у коме последице уништавања природе и човека као природног и умног бића постају средство за репродуковање капитализма. Истовремено, владајућа логика монополистичког капитализма, која се појављује у облику принципа „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире мању рибу!“, постала је тотализујућа логика која, путем медија који су у рукама капиталистичких кланова, добија фаталну димензију. На томе се заснива став да је „глобализација“, под чим се подразумева нео-либерални модел капитализма, „неминовност“. Политичке одлуке не заснивају се на објективним научним анализама, већ се „научне анализе“ заснивају на стратешким интересима владајућег поретка. У том контексту, одбацује се основна историјска истина да је пропаст капитализма неминовна.
Политичка сфера савременог капитализма интегрисана је у механизам капиталистичке репродукције и функционише по законима „потрошачког друштва“. Успостављена је хиперпродукција од људи отуђене политичке сфере у облику политичких идеја, група, партија, медија… Томе је допринео интернет који омогућава техничко произвођење политичке сфере која је лишена друштвености и хуманости. Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права. Тзв. „политички плурализам“ претворио се у заглушујућу галаму с којом се уништава могућност аргументованог разговора и вера у разум. Уместо надметања политичких програма, безобзирно наметање политичких идеја, коришћењем рекламних механизама, постао је владајући облик „вођења политике“. У коначном, политичка сфера капитализма постала је привилегија владајуће класе и средство за обрачун с политичким бићем и политичком борбом потлачених радних слојева. Тако је створен фашизам у Европи након велике економске кризе из 1929. године. Тако се ствара фашизам данас.
Једно од најважнијих средстава путем кога политичари манипулишу људима је политички речник. Изрази као што је то „пост-индустријско друштво“ служе пре свега зато да створе утисак да је успостављен квалитетни скок у развоју капитализма, и као такви су нова идеолошка маска са којом се прикрива његова права природа. Поред њега, појављују се и други изрази као што су: „демократија“, „касни капитализам“, „отворено друштво“, „капитализам са хуманим лицем“, „транзиција“, „слободни свет“… Ти изрази не служе само зато да се прикрије деструктивна природа капитализма, већ и да се наметне такав начин мишљења који укида могућност критичког сучељавања с владајућим поретком. У коначном, најважнији циљ политичког језика није да лажима омогући реализовање одређених политичких и економских интереса, већ да лиши људе моћи расуђивања и на тај начин уништи њихово политичко биће. Ум и критичка мисао подређени су свакодневним политичким потребама. Постављају се само она питања која су политички исплатива и дају се исто такви одговори. Нема принципијелних питања која се односе на основне егзистенцијалне и есенцијалне изазове. Нема идеала хуманости и визионарске свести. Инсистира се на „политичкој коректности“ која подразумева обрачун с оном мишљу која указује на суштину капитализма и самим тим обавезује човека на такву политичку праксу са којом се може укинути капитализам и створити нови свет.
Огист Конт је, почетком 19. века, створио „социјалну физику“ (physique sociale) по којој све друштвене појаве треба да буду у функционалном јединству тако да друштво, на темељу идеја „реда“ и „прогреса“ и руководећи се принципом „знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало“ (savoir pour prevoir, prevoir pour agir), може да се развија без политичких сукоба. У савременом капитализму та идеја појављују се у виду флоскуле „организовани капитализам“, која је само друго има за савремени капиталистички тоталитаризам. У „организованом капитализму“ сваки сегмент људског живота мора да постане функционални део капиталистичког процеса репродукције. То се односи и на човека. Не само његов начин живота и понашање, већ и његов карактер, начин мишљења, међуљудски односи… – све мора да се уклопи у процес репродуковања капитализма. У савременом капитализму нису више репресивне политичке институције основ капиталистичког тоталитаризма, већ је то економска сфера. Читав живот подређен је процесу капиталистичке репродукције који се све брже одвија. Капитализам је увукао у своју егзистенцијалну сферу све друштвене области претварајући их у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Развој конзумерског стандарда и на њему засновано дужничко ропство, у коме се налази убедљива већина грађана најразвијених капиталистичких држава, постао је најважнији начин увлачења грађана у капиталистички поредак. Контова „социјална физика“ појавила се у односу према идејама-водиљама Француске грађанске револуције и политичком покрету обесправљеног грађанства које је настојало да створи еманциповано грађанско друштво. Идеја о „организованом капитализму“ настала је на крилима капитализма као тоталитарног поретка деструкције и у односу према све масовнијој борби грађана за очување живота на Земљи. Ради се о миту са којим се настоји спречити пропаст капитализма и са којим се само продужава агонија човечанства. Истовремено, савремени Нострадамуси, који најављују „катастрофу капитализма“ тако што одбацују еманципаторско наслеђе грађанског друштва и мењалачке потенцијале радничке класе, само доприносе да се уништење света реализује до краја.
Они који се боре за „демократију“ истичу „слободу капитала“ као главни критеријум по коме се одређује њено постојање. Капитал је добио статус овоземаљског божанства и као такав је постао неприкосновена моћ над човеком. И овде ћемо истаћи став да је „демократија“ политички облик владавине капитала над људима. Из тога следи да „развој демократије“ значи учвршћивање власти капитала над људима, и да је „демократија угрожена“ не онда када су угрожена основна људска и грађанска права, већ када је угрожена власт капитала над људима. Та истина се свакодневно потврђује у најразвијеним капиталистичким земљама Запада, посебно у САД. У пракси, „демократија“ је постала средство за обрачун с идејама-водиљама Француске грађанске револуције, на којима се заснива модерни хуманизам, као и с основним људским (droitsdel’homme) и грађанским правима (droits de citoyen) на којима се заснива модерно законодавство. Што је више угрожено право човека на живот, на слободу, на здравље и на здраву животну средину, на рад и извесну егзистенцију, на слободу говора, на породицу, на неприкосновеност стана и личног живота – то се политичари гласније куну у „демократију“. Иронија је да демократија, која у свом изворном (хеленском) смислу значи „владавина народа“ (demoskratein),у капитализму означава поредак у коме су грађани сведени на радно-потрошачку „масу“ и као такви на робове капитала. Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине. Све оно што штити приватну својину и што омогућава „слободу“ увећавања профита оправдано је и добродошло. Када је приватна својина апсолутни принцип, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка. Право човека на слободу и живот подређено је праву капитализма на опстанак. Збивања у савременом свету указују на то, да су капиталисти спремни да употребе сва расположива средства да би се обрачунали с последицама кризе која може да угрози владајући систем. Рушење зграда Трговачког центра у Њујорку и „напад“ на Пентагон упућује на то да нема злочина на који капиталисти нису спремни да би сачували владајући поредак. (…)
Цео текст : Љубодраг Дуци Симоновић, објављено 2012. године