Иван Ђиковић: Права Нада Ајкула

Звала се сасвим обично, Нада Ајкула. Мирисала је на онај стари плави сапун за рубље, пожутелу хартију и прашњаве књиге.

Алек – Госпођа Надо!
Нада – Оооо, мали Алек. Откуд ти?
Алек – Дошао сам да вратим књигу. После 35 година, да докажем да држим…
Нада – Ма пусти књигу, сине. А паре?
Алек – Какве паре?
Нада – Какву књигу?
Алек – Добар штос госпођа Надо. Али да вам кажем, добар смо посао урадили, и нећу да дозволим..
Нада – Ама дечко, враћај паре.
Алек – Какве паре, госпођа Надо?
Нада – Две године, 24 месеца пута 1500 динара од када си ми крајцовао плату, једнако је?
Алек – Морао сам, знате, џи-ди-пи и…
Нада – Ма пусти ти џи-ди-пи, бип-бип и друге арту-диту форе…камо кинта?
Алек – Признајем да је тешко, али…
Нада – Дечко, не прави се луд. Одмах да си истресао 36.000 из тих џепића.
Алек – Па немам сад, ја…
Нада – Слушај сине, знаш ли колико кошта инфостан, струја, телефон. Колико бре кошта хлеб, млеко, јаја. Месо нисам видела од кад су синдикалци донели по кило-два да умире штрајк.
Алек – Немојте сад…ево “Ђулићи”
Нада – Јел да…Јова Змај…”што смо дужни, ти одужи…” е па неће моћи сине, него лову на сунце.
Алек – Добро де, госпођа надо..ево…двадесет, тридесет, тридесет пет, шест… ево.
Нада – Чек да пребројим. Океј. Ајде сад, па наиђи један дан после изборне недеље. Надам се да ћеш после недеље да имаш превише слободног времена.
Алек – Госпођа надо, да ли имам ваш глас?
Нада – Дечко, имаш среће што ти нисам наплатила затезну камату. Хајде сад – врата!
Алек – Добро, збогом Надо.
Нада – И Алек!?
Алек – Да?
Нада – Само јако и без сикирације.

Иван Ђиковић, КОМПАС