Диего Фузаро : Карл Маркс, ‘’авет’’ која се поново враћа

На данашњи дан пре 200 година, рођен је један од најутицајнијих филозофа и економских теоретичара свих времена, чији је опус незаобилазан при анализи владајућег поретка. Доносимо предавање младог италијанског филозофа Диега Фузара (1983.) о томе шта је Маркс данас – да ли је ”Маркс мртав” или нам се непрестано враћа као весник  оног “долазећег” што оплемењује, као вечна потрага  за “савршенством” у односу на свет капиталистичке структуре који жели да буде непролазан.

Поново Маркс. Његова авет није престала да тумара Европом и светом и да сеје панику међу становницима света који су веровали да су га се коначно ослободили. Дакле, Маркс је као авет која  узнемирава.

У ствари, размишљајући о начину на који се данас, традиционално и све учесталије, поставља питање у вези са Марксовим именом, није тешко уочити како се на њега гледа у форми умрлице: “Маркс је мртав”. То је традиционалан начин на који се присупа овом питању. Другим речима, потврђивањем присуства умрлог као  мислиоца који више нема шта да каже о нашем времену, мислиоца  који је остао затрпан управо под рушевинама берлинског зида.

Али питање које данас, у епохи глобалне кризе, треба поставити је питање које себи постављам већ дуже време, а тиче се стварног домета те Марксове умрлице. Због тога би требало да се запитамо да није та Марксова умрлица у ствари егзорцизам којим се жели усмртити један аутор који је, више него и један други,  још увек жив и у стању  да сеје панику, оптужујући леденом критиком противуречности друштва које је и даље заражено болешћу капитализма. Према томе, онај који каже да је Маркс мртав можда то у ствари каже да би  га усмртио. Да би усмртио авет која прогања. Облик у ком се Маркс пред нама појављује управо је типичан облик привиђења. Бива проглашаван мртвим упркос томе што његове анализе, његова дијагноза, његова радикална критика капиталистичког друштва наставља да погађа више од било које друге критике. А у ствари, Маркс, за некога ко се бави филозофијом као ја, представља више јединствен него редак случај.

Он је једини филозоф коме се, с једне стране, стално навелико објављује смрт: “Маркс је мртав”, како рекох, а с друге стране, о ауторима који су, према западном канону, између осталог,  још старији од њега и не мање важни од њега, нико се не усуђује да навелико понавља о њиховој смрти. Само да се разумемо, данас се нико не усуђује да каже да је “Платон мртав” или да је “Кант мртав”. Како то да се у случају Маркса стално објављује смрт? А с друге стране, други аспект који Маркса чини, можемо рећи,  јединственим случајем у западном канону јесте чињеница да се у вези са њим заправо ставови поларизују, у облику радикалних противника, Марксових противника “без остатка”, или његових радикалних присталица, оних који би желели, не толико да се врате Марксу, али сигурно да започну полазећи од њега.

Према томе Маркс може да буде користан, али и неопходан да би се суочили са озбиљним ставом који доводи у питања капитализам као доминантну структуру, капитализам као историјски свет у коме живимо, и то пред чињеницом да почев од 1989, од датума који казује о крају једног света и почетку једног новог света, који засигурно није свет слободе и демократије као што жели да се  идеолошки представи, него свет тржишне економије која, на до сада невиђен начин, влада  једним тржишним друштвом, у ком се сви параметри подвргавају тржишној логици, укључујући и  здравство, јавна добра, школу, у којима форма робе све више влада на разгранат начин… па је, у оваквом сценарију добро поново размислити о Марксу; Марксу као ономе који указује на пожар, ономе који указује на једну противуречност у којој ми, после свега, настављамо да живимо; Марксу  као “ослободиоцу од кобне опасности” у којој се налази свет који све чешће показује мутне обрисе неизбежне судбине. Јер што карактерише свет у коме живимо, у најмању руку почев од 1989, налазимо у чињеници да капитализам тежи да постане природно стање, тежи да постане као ваздух који дишемо, тежи да задобије онтолошки статус природе. Природа, будући да је “дата”, не може да буде подвргавана  критици нити мењању, требало би једноствано да буде предмет размишљања, опажана и као последица тога, прихватана.

Приморани смо да “у њему живимо” без и да га именујемо и није случајно што се сама расправа о капитализму сужава до свог нестајања, престаје да се говори о капитализму, скоро као да су они који би желели упорно да говоре о њему већ осумњичени да критикују један свет који није тако природан. Међутим, он није тако природан и логичан као што се замишља. Управо одавде би требало да започне критика света који би желео да буде “природан”.

Сигурно да не намеравам да тврдим да се, после толиких промена у капитализму, данас дискусија може ограничити само на Маркса (нисам тако сужених погледа). Али свакако мислим да онај који би данас желео да тумачи свет, а да не полази од Маркса, да не ставља на очи Марксове наочаре за тумачење, из тог истог разлога би се нашао у потпуном слепилу, јер Маркс је био први који је леденом критиком идентификовао тајну логику структуре капиталистичког света, логику која, иако се одређује на економском нивоу,  је суштински филозофска структура, то је логика “желети имати више”, “жеља за растом”, како би рекао Elias Canetti, логика претераног раста на рачун планете, људског живота и екосистема. Другим речима, логика бесконачног зла, врхунске производње, при чему се налазимо у првом друштву у људској историји у ком се не производи у циљу задовољавања људских потреба него у ком се људске потребе користе да би се покренула фантазмагорија мега-машине за производњу која је сама себи циљ. Неограничено, анонимно кретање које је само себи циљ. То је враџбина капитализма коју је управо Маркс описао.

И ја мислим да се у том разматрању у суштини налазе две незаобилазне тачке Марксове анализе на основу којих предлажем, понављам, да се  изнова започне, у овом  времену краја сите и срећне историје, у којој заправо није тешко пронаћи идеолошки карактер, у епохи која се најављује као време краја историје, краја идеологија, која је суштински епоха идеологије.

Шта друго представља крај историје ако не идеолошки покрет који капитализам хоће да учини природним стањем које се поставља као савршенство историјске еволуције, као да будућности нема; а осим тога, сам начин на који се капитализам обзнањује “урби ет орби”, као крај идеологија, није ли самим тим то знак да живимо у епохи која је највише идеологизована у историји човечанства? Епоха једине владајуће  идеологије: искључивог неолибералног мишљења. Епоха такозваног “плурализма” у којој се у множини изговара увек исто: “Трошите и подносите овај свет!” То је логика капитализма.

И као што рекох, два су незаобилазна полазишта у Марксовој анализи од којих ваља почети изнова: изнад свега, ледена, непопустљива критика  постојећег света капиталистичке производње као историјски и друштвено створеног света; према томе, не као природног и  неизбежног циља. А онда, на другом месту Маркс као теоретичар оног “долазећег” што оплемењује, као теорететичар најзаводљивијег обећања среће за које је савременост икад била способна, као потраге  за “савршенством” у односу на свет капиталистичке структуре који жели да буде непролазан.

(наставља се)

Превео са шпанског језика Милорад Ивановић 19.05 2015. – извор