Диего Фузаро : Карл Маркс, ‘’авет’’ која се поново враћа (други део)
Доносимо други део предавања младог италијанског филозофа Диега Фузара (1983.) о томе шта је Маркс данас – да ли је ”Маркс мртав” или нам се непрестано враћа као весник оног “долазећег” што оплемењује, као вечна потрага за “савршенством” у односу на свет капиталистичке структуре који жели да буде непролазан.
Брзо почињем са првим питањем. Маркс нам, између осталог, управо указује на два незаобилазна момента у оквиру ове демистификујуће критике капитализма: прво, да капитализам није крајњи циљ; друго, да капитализам непрестано излучује једну идеологију која озакоњује сама себе.
Први став: капитализам није крајњи циљ. Маркс нас учи (у том је настављач велике идеалистичке традиције, посебно Хегела и Фихтеа) да историјски свет капитализма има свој друштвени и историјски настанак, односно, да је производ наше слободне практичне делатности у свету; да је резултат праксе. Тако нам Марксова “прва теза о Фоербаху” каже да материјални свет не постоји као објекат контемплације, већ постоји као резултат нашег стварања кроз историју; према томе, човекова пракса га може, увек изнова, мењати. У логици историјског света капитализма нема ничега коначног, неизбежног, незаобилазног. То је први став. Са чим после, у једанаестој тези, као што се зна, Маркс закључује (а то није ништа друго до радикализација онога што је већ речено у првој тези) о мењању света, – филозофи су га само тумачили – неопходно је да се он измени. То, с друге стране, не значи да Маркс, као што се често говорило, успоставља поларитет између филозофије и мењања света, као да се филозофија ограничава само на посматрање света. Није то питање. Маркс успоставља поларитет између прилагодљиве филозофије, која се ограничава на посматрање света и с друге стране, филозофије, каква је његова, која свет радикално мења; то је полазна тачка.
А колико има актуелног у овим Марксовим речима? Не би требало да заборавимо да је данашњи свет у коме живимо свет “оприрођеног” капитализма, свет у ком доживљавамо падове берзи, законе економије као да су закони природе, у којој се падови берзе обрушавају на наше животе као цунами, са истом неизбежношћу као што су природни догађаји. На тај начин је оруђе које је Маркс поставио на позорницу, а за које мислим да је неопходно за промишљање о нашем времену, намењено да се изврши “дефатализација постојећег”. Другим речима, оно што је постојеће није неизбежна судбина већ резултат који људска активност стално репродукује, па према томе, од почетка је стално подложно мењању, укључујући, ако хоћете, и револуционарним путем.
Други фундаментални став: критика идеологија. Маркс нас учи да капитализам, да би сам себе легализовао, да би сам себе учинио светим, мора стално да лучи идеолошке форме, које донекле увек имају за циљ да капитализам представе као “непролазан”. Критика идеологија је, на одређени начин, можемо рећи, неотуђива Марксова судбина; Марксова неотуђива заоставштина. Ради се, управо, о повратку у критичку лабораторију осуде капитала, свесно баштинећи критичку осуду идеологија нашег времена.
Актуелизујући Марксово размишљање, или како би рекао Грамши, уздижући га на ниво свог времена, тако сагледавамо колико је садашња панорама глобализације панорама прожета идеологијама, у којој је идеолошка констелација бесконачно шира и инвазивнија у поређењу са Марксовим временом. Можемо да дамо много примера идеолошке констелације. Сама идеја свеопште глобализације, која изгледа као нешто само описно, у суштини има идеолошку вредност због саме чињенице да, у ствари, иза једноставне вредносне форме описа, одиста намеће принуду да бисмо се прилагодили глобализацији. Када читате “глобализација”, у ствари би требало да читате обавезу “Народи са свих страна, глобализујте се!” Оно што глобализација не каже је да иза умирујуће речи “глобализација” срамно скрива логику планератног ширења шифре која има форму робе. Наметање тржишта као једине “неумитне” судбине.
Тако, ради се о томе да је потребно изнова отпочети критику идеологија, управо оних чијем хипертрофичном, неконтролисаном тријумфу данас присуствујемо. Од свих идеологија које данас настањују пост-модернистички космос, вероватно је главна (од које каскадно проистичу све друге) она о “непромењивости света”, а која се затим сажима, као што добро знате, у омиљену формулу политичара: “Нема алтернатива”, “Не може се ништа учинити”, и заиста, то је матрица свих капиталистичких идеологија.
По први пут у капиталистичком свету власт не претендује да буде савршена. Шта више, отворено се хвали сопственом несавршеношћу, а истовремено, с друге стране, одмах негира могућност алтернативних путева. Капитализам се и не труди да нашу свест увери у своју доброту. Он једноставно одмах негира могућност алтернатива, представљајући се, управо због тога, као једини могући свет, будући да је одувек “природно” дат као такав.
Управо овде би требало да се укључи критика, “оружје критике”, како је то називао Маркс, а верујем да би данас требало да га поново тако зовемо и поново освајамо. Свакако да друштво није “чврсти кристал” – говорио је Маркс . Наш свет је и даље заражен противуречностима капитализма, противуречностима које сама економска идеологија (економија као истинска теорија друштвене неједнакости) не разјашњава. Ако на капитализам гледаш кроз наочаре економије он се у ствари приказује као победа рационализације: рационализација користи, рационално управљање предузећима, рационално администрирање добрима и људским ресурсима, или како се каже, “људским капиталом” (како се каже уз све веће коришћење идеолошких формула). Али само ако се посматра холистички, целовито, филозофски, капитализам открива своју природу “противуречности у процесу” (Марксова дефиниција). “Противуречност у процесу” јер филозофско размишљање у капиталу показује не више разочарани и рационални свет, што је говорио Wебер, већ обрнуто, свет отуђености, свет у ком је истински “газда” роба – тај “значајно преосетљиви ентитети”, говорио је Маркс – а људи су пуки посредници између роба. Људско се претвара у ствар и у ствари произведене људском руком, робе се претварају у истинске субјекте : свет у ком се човек заправо деградира у чисту робу. То је скандал и лудило капитализма: људско које се претвара у робу а робе мутирају у људске субјекте; “мртви управљају живима”, каже Маркс.
Мислим да одавде треба изнова почети са овом критиком, “критиком” политичке економије, при чему је оправдано интересантан придев који Маркс износи : критика “политичке” економије, тј. што Маркс већ на почетку демаскира данас владајућу идеологију, према којој би економија требало да буде нешто друго у односу на политику. Али сама економија је политика, што доказује чињеница да је данас политика потпуно прожета економијом. Политика је данас пуки извршилац задатака које намеће економија. Политичари су данас једноставно извршиоци онога што намећу велике мултинационалне компаније. Разграђивањем преосталих националних држава, они намећу, као једину могућу логику, логику глобалног тржишта.
То је ето Маркс, као “дефатализатор” постојећег, критичар овог света, “значајно преосетљивог” према облику-роби. Али затим се налаизимо код следеће тачке – која је, разумећете, уско повезана са првом, а то је она која се односи на потрагу за једном “оплемењујућом оностраношћу”, безусловна воља да се одбија да прихвати оно што јесмо, као да је то непролазна судбина; ако хоћете, поновно отварање будућности, “редијалектизација” садашњости. Идеја је, према томе, да је неопходно борити се против те идеологије непромењивости света (а да је идеолошка, види се не само из речи политичара, него и кад се можда боље погледа, сажета је и у речима песме из шездесетих година: “Било је лепо сањати, сада се већ ништа не може учинити”).
Али управо у филозофској расправи, о којој сам боље обавештен, такође присуствујемо ширењу ових облика идеологије. Ууколико се опиреш свету, уколико се супротстављаш логици постојећег, ти си тај који мораш да се мењаш, а не свет. Логика која је описана још у освит савременог доба у Декартовој “Расправи о методу”. Привремени морал: променити моје жеље пре него светски поредак.
Па добро, Маркс нам овде поново нуди могућност, у најмању руку “могућност промишљања” на теоретском нивоу о другачијој будућности, структурисаној на другачији начин, одбијајући да садашњост прихвати као нешто што се не да превазићи. Према томе, Маркс, као онај који реактивира будућност, реактивира могуће, али и Маркс као теоретичар једне незадовољне свести.
Оно што карактерише Маркса, изнад свега је незадовољна свест у односу на сопствену садашњост, тражити једну “оплемењујућу оностраност”, могућу реализацију потенцијала људског рода. Та незадовољна свест – оно што је, природно, најпотребније у садашњем сценарију може се добро сажети у реченицу једног од најхетеродокснијих и најсјајнијих Марксових ученика, Ернста Блоха, а који је овако поставио питање у “Принципу наде”, а које би ми и данас требало да баштинимо: Шта је подстакло ка црвеној застави оне којима, такорећи то није требало?
Хвала.
Превео са шпанског језика Милорад Ивановић 19.05 2015. – извор
