Ђорђе Черековић : Дан побједе
Сећање на хероје у пост-херојском времену.
Једном давно Винстон Черчил је давно рекао да се историја понавља, али сваки пут све више кошта.
Звучи то можда некако далеко и крајње застрашујуће изговорено од једног човјека који је са својом нацијом био један од предводника коалиције која се борила и великом глобалном сукобу који је однио преко 60 000 000 људских живота и уништио наш ,,стари континент“. Тај исти континент прославиће данас свој дан као и дан побједе над фашизмом са чијим ће се поменом на злокобна и крвава времена терора поменути можда и неке сличне ријечи и цитате о историји и њеном тешком времену. Поново ће се тада из груди неких лидера, историчара или интелектуалца изникнути онај стари цитат којег се још сјећамо из школских клупа а који гласи : Historia magistra vitae est или Историја је учитељица живота.
И код нас ће се (у земљама бивше Југославије) из уста сличних особа, изусити такве ријечи док буду полагали вијенце за оне који су пали у тешкој борби за слободу при чему ће они другим живима стиснути слабашну ратничку руку, док им буде ордење сијало на сунцу данашње славе, а већ сутра поново падала прашина. Таква је ситуација са цијелим друштвом које је некада давно било испуњено поносом на свој допринос у глобалној борби против наци-звијери док данас некако стидљиво и плаховито то истиче и износи или потура у страну да по њему пада прашина заборава.
Али чему се то чудити када је свијест израђена на основу оних који нас воде и који стварају иначе стварају окружење за које поноса није равно. Такве исте особе које воде наш ,,национални тор“ говориће о борби и доприносу нашег народа и са великим жаром слаткоријечивости спомињати на сјету херојско вријеме и људе које је остали иза нас. То значење ,,иза“ сасвим јасно може свако разумјети, ко имало размишља и види правим очима како се заиста његује та прошлост која стварно остаје иза нас у негативном свјетлу. Зашто у негативном? Па сасвим се то јасно може протумачити јер можемо видјети на све стране споменике, бисте, плоче и друга обиљежја која пропадају, зарастају у коров или су препуштени вандализму неких нових генерација које су симбол новог доба и нове историје која гура пријашњи понос и допринос у заборав.
Због свега тога некако чини ми се,нисмо достојни да говоримо са тако великим жаром о нашим предцима који нам оставише слободу за коју једва издвојимо та један обичан дан и поменемо издвојивши по коју шкрту ријеч док се поново окупљамо око биста и споменика. Чак ни то није видљиво на свим мјестима гдје таква обиљежја и тај дан су пуста а тамо и гдје има окупљана скупи једна мала гупица људи углавном генерације потомака ветарана углавном стари или неки људи средње доби док често или никако мадости ту нема ни на видику.
Зашто се чудити и разбијати главу постављајући таква питања, зашто младих нема када их буквално половица и не зна шта се десило тог дана и зашто је то важан дан за Европу и њену нацију. За многе њих је историја и сви људи из тог периода ,,смор“ из чијег се значења излази мисао како су сви ти што су се борили обични дебили и будале које су само желиле крв и убијање умјесто да живе мирно и стварају неки модеран еманципован и либералан свијет. Њима тај топли сунчани дан обично представља само обичан безврједан празник због ког не морају сједити у школама већ да блеје по парковима забављаући се а тамо ко се борио и гинуо, ма он је ионако ствар прошлости, јер ми треба да мислимо на будућност.
Још је некако и суровије што међу њима има и оних који су постали представници нове националистички идоктриниране и завојеване погређним начелима, неке нових патриота, који отворено то приказују носећи разне амблеме и симболе који шаљу поруку васкрсавања поражених дестабилних идеја. То углавном раде међу осталим одраслима док парадирају на неким зборовима, сајмовима и окупљањима махом под дејством хмељне течности или неке љуте жесте која им даје елан и снагу да буду викари новог ревизионизма. Парадокс је видјети на овом нашем терену на ком је нацизам посебно истребљивао живаљ да се поново враћа. Негово поновно уздигнуће кроз приказ неких младих залуђених фанатика чије се обријане главе сијају док од цесту ударају мартинкама,урликајући као дивље звијери које траже крв због чега би им завидио и неки нцистички главешина док се поносно душом окреће у паклу.
Али ипак опет је све то приказ друштва и његове опште свијести која је искована и изливена од времена када су међусобне кланице и ратови у задњој деценији, створили потпуних хаос кроз величање нових идеологија. А то величање потисло је сво предходно вријеме и сав систем вриједности као и испирање мозга које је донијело ново доба у ком је све као и сам назив који воле рећи ,,бивша земља“све са њом постало тако. Данас такви исти који су до прије пар деценија се клањали на вјерност бившој земљи и допринос свог неког предка у борби данас то са стидом истиче или заборавља одричући се њих као предсавнике неког бившег времена. Најгори су међу њиима они тек стасали и као национално освјештени који (иако тек ситан дјелић или у потпуности не познају своју историју) прозваће неког ко истакне се поносно својим предком рећи му да је нека ,,комуњара“ која клања неком погрешном систему (у ком је до јуче живио и сам се клањао).
Истина нису увјек били ослободиоци ,,цвијеће“ према свима али ипак ни сам окупатор неби стекао такав епитет без разлога и чињеница које вриједе а које све више у данашњем времену иду њима у корист. То се може видјети јер поновно заузимање мјеста у друштву ,кроз називе улица,школа и других ствари и о њима се отворено прича и истиче нихова пожртвованост и мучеништво. Изговорено је то из уста лидера и вођа,под чијим се ријечима и уздизањем, скрнави сва она предходна времена која ће данас бар на кратко добити опет ,,пет минута“ заборављене славем о ком ће зборити лицемјери и морално назадни у кругу улица, школа које носе назив окупатора.
Да ли ће нам то доприњети да нам опет један дан на врата ових балканских националистичких ,,жабокречина“ покуцати нови окупатор и бестидно клати, палити и скрнавити народ и земље? Мислим да неће, на такав начин јер нису ни они ма колико окупатори, толики примитивци и балвани већ ће искористити медије и други пропагандни утицај да се представе са маском ослободиоца међу зараћене мале народе који некад бејаху уједињени под заставом слободе коју данас бацише под ноге. Они то већ нажалост и чине и доприњели су томе да угашено зло поново развије своје вартрене језичке терора и бола.
Понова ће нам у главама прорадити али можда касно, она сурова Черчилова мисао која ће нас убрзо задесити и то у овом времену када дан побједе,прераста у деценију пораза.
Ђорђе Черековић, Бања Лука