Макри гуши легендарно самоуправно подузеће у Аргентини

Након годину дана владавине америчке марионете, аргентинског предсједника Маурисиа Макрија, подијељено је 200 000 отказа, национална валута се срозала за 40%, што је резултирало масовним порастом цијена, с драматичним посљедицама за већину Аргентинаца.

Цијене пријевоза, воде и плина електричне енергије су повећане у распону од 200% до 2 000%, овисно о случају и регији. Инфлација је порасла с 32% на 45%, а господарство је у рецесији. Износ јавног дуга је у само једној години скочио с 43% на 55% БДП-а, а фискални дефицит од 7% је присилио владу да у само годину дана узме кредита више од 50 милијарди долара.

Но, то није било довољно и Макријева влада је одлучила уништити самоуправљање у Аргентини, преноси La Izquierda Diario.

Нова економска политика предсједника Макрија је посебно погодила раднике, уједно и власнике аргентинске творнице керамике ФаСинПат, бивше творнице Занон. Успјешна претворба Занона из приватне компаније у класичну самоуправно подузеће је прича коју Макри без сумње жели уништити, али су радници организирали кампању за прикупљање средстава, чиме ће исплатити дио плаћа радницима погођених политиком нове владе.

Ови су радници постигли свјетску славу тиме што су показали да је могуће преузети творницу коју је власник затворио и сами покренути производњу, али без газда и високо плаћених менаџера.

У дугој борби су радници, под бившом предсједницом Кристином Кишнер, остварили побједу и  покренули производњу. Од тада контрирају цијело подузеће. Међутим, сада се због одлука нове владе суочавају с потешкоћама.

“У блиској будућности, са стројевима који имају више од 30 година, постаје немогуће одржати производњу, а ситуација је постала критична. Не можемо наплатити наше производе, те су у озбиљној опасности радна мјеста која хране готово 300 обитељи. Но, баш као што смо учинили прије 15 година, ни данас нећемо допустити да творница буде затворена”, поручили су радници ФаСинПата.

“Будући да се подузетници у свијету уједињују и различитим земљама намећу своје политике, морамо ујединити раднике диљем свијета и позвати их да ојачају нашу организацију и тако промијене овај сустав. Ово је само један корак у тој борби”, прије мјесец дана поручују из ФаСинПата, преноси Ла Изqуиерда Диарио.

ФаСинПат – Повијесна побједа радничког самоуправљања у Аргентини

Радници творнице Занон су 2001. подигли црвене заставе и заузели творницу коју је газда напустио и побјегао у иноземство. Након година борбе, бивша влада предсједнице Кристине Кишнер је и службено потврдила легитимитет радничке самоуправе у власништво над творницом онима којима је Занон био задња линија обране, када је Аргентина прогласила банкрот због дугова које су произвели политичари погодујући крупном капиталу.

Како би разумјели зашто су аргентинске власти дали за право радницима, који су, правно гледано, заузели туђи посјед и прогласили га својом имовином, морамо се вратити на сам почетак приче.

Луиђи Занон, познати талијански подузетник с пребивалиштем у Аргентини, већ је високо котирао међу богатим Аргентинцима, јер је у Рецолети подигао највећи забавни парк у Латинској Америци; Италпарк. 1979. је одлучио проширити своје подузетничке активности и отворити творницу за производњу керамичких плочица у Неукуену, у Патагонији. Одмах у почетку је творница успјела добити огромне потицаје од државе и Занон, који је био велики пријатељ режима, захваљивао се диктатору Видели који је од Аргентине направио рај за стране подузетнике. Међутим, луксузни живот којим је живио Луиђи Занон био је недостижан сан за раднике у творници који су радили и по 16 сати дневно за мизерну плаћу, без икаквих права и сигурности. Постоји ли ишта од оваквом мучног рада на овоме свијету? Постоји – изгубити га.

90-те нису почеле добро ни за Занона, ни за Аргентину. Италпарк је морао бити затворен јер је у њему Роxана Алаимо, 15-годишња дјевојчица, изгубила живот на вртуљку који годинама није био одржаван и поправљан. У творници у Неукуену су се такођер биљежили смртни случајеви на радном мјесту, али никада никаква инспекција није посјетила творнички круг. 1994. године, када је тадашњи предсједник Менем слушао диктат Башингтона и покренуо приватизацијски вал, Јорге Собиш, гувернер провинције Неукуен је творници Занон поклонио 5 милијуна долара из провинцијске благајне. Луиђи Занон је, умјесто да је тај новац инвестирао у творницу, једноставно присвојио цјелокупан износ. Почео је дијелити отказе и продавати стројеве, затварајући тако цијела постројења. Своје поступке је правдао “кризом”.

Радници су се бојали, али нису знали што им је чинити. Није постојао синдикат, никада нису штрајкали у животу, нису се ни познавали међусобно. Радили су сатима и сатима, до изнемоглости и у малим групама, како се не би могли састати и договорити ни о чему.

Једна банална одлука је све промијенила: турнир у ногомету. Почетак револуције се може биљежити од првог сучевог звиждука на терену. Сваке недјеље су се радници састајали на периферији и играјући ногомет се све више и више зближавали. 2000. године, када су Занонови радници постали група која је размишљала, Даниела, једног од радника, у творничком је кругу погодио срчани удар. Умро је јер у творничкој амбуланти у боцама није било кисика. Толико је вриједио живот једног радника за Луиђија Занона.

Почели су штрајкови, засједања, оптужбе, а радници Занона су побиједили на изборима за синдикалног представника у провинцији. Газда је наставио с дијељењем отказа и престао исплаћивати плаће, а 2001. је одлучио заувијек затворити творницу.

Када су се радници нашли пред закључаним капијама творничког круга, мјесецима не примајући плаћу и практички на цести, одлучили су провалити и окупирати творничка постројења. Ушли су погоне и радили једино што су знали – производити керамику.

Двије стотине радника, који су читав живот слушали газду, пуни страха и нестручни у вођењу послова, одлучили су рискирати. Сами су покренули производњу и на тај начин пружили отпор, не само Занону него цијелом суставу. Занон је наговорио достављаче сировина да престану с испоруком, а власти су слали налог за налогом полицији да избаци раднике изван творничког круга. Како би наставили производњу, скупљали су новац међу собом, а пијесак и глину су им поклањали Мапуцхе Индијанци, који су се и сами борили за голи опстанак. Устројили су сигурносни сустав унутар творнице, како би спријечили саботаже, а због забране кориштења имена “Занон”, творницу су преименовали у ФаСинПат или Fabrica Sin Patrones  – Творница без газде. Власти су се 2003. ражестиле и послале на стотине полицајаца да “рашчисте” творнички круг, али су становници Неукуена стали у обрану људи иза жице. 500 људи је окружило творницу и направило живи штит својим тијелима. Старци, дјеца, инвалиди у колицима, сви уједињени у борби против неправде. Полиција је била присиљена на повлачење.

Данас ФаСинПат још увијек производи, иако је Луиђи Занон тврдио како неће бити у стању обављати сами сав посао и како ће издржати највише годину дана. Након  година се производња се увећала, а несреће на раду су мање за 95%. Упослено је 200 нових радника, међу којима и мајка Даниела, младића чијом је смрћу и започео раднички бунт. Радници се нису ограничили само на производњу. Нису заборавили солидарност људи, који су им прискочили у помоћ када је било најпотребније. Изградили су дом здравља, поклањају плочице обитељима које их не могу купити, организирају посјете и школске екскурзије у творничком кругу, како би испричали ову причу.

10. студеног 2012. радници ФаСинПата постају власници индустријског комплекса.

Наиме, четири године раније су власти у провинцији Неуквен потписале уредбу којом легализирају експропријацију творнице и право власништва преносе на раднике који у њој раде. Покренут је и судски спор, који је завршио пресудом у корист радничке самоуправе. Наталио Наварете, тада замјеник тајника синдиката, каже како је то била велика побједа, иако није сасвим задовољан јер је суд донио одлуку како ипак на неки начин морају обештетити бившег власника. Но, под бившом предсједницом се радило о накнади за коју су били сигурни да им неће угрозити пословање.

Марчело Моралес, један од представника радничке задруге, изјавио је “како је ФаСинПат преостала само папирологија и како ће у наредних неколико тједана извршити уплату на рачун Луигиа Занона и заувијек раскрстити с њим”.

“Иако је учињено оно најважније и добивена битка пред аргентинским судом, пред нама је још увијек дуг пут. Имамо потешкоћа јер не можемо добити зајмове као велике компаније, а морамо модернизирати производњу. Но, то је сљедећи корак”, изјавио је синдикалист Наталио Наварете.

Радници ФаСинПат могу бити примјер цијелом свијету, но Наварете објашњава: “Другови цијелог свијета нас узимају као примјер, то је истина. Но, ми никоме не можемо рећи што им је чинити. Ми им можемо дати савјет, али на крају сватко одлучује за себе узимајући у обзир све околности, ситуацију и творницу у којој ради”.

Службена страница аргентинског подузећа ФаСинПат с радничком самоуправом: http://www.ceramicafasinpat.com/

преузето са : https://www.logicno.com/politika/macri-gusi-legendarno-samoupravno-poduzece-u-argentini.html