Србија – рај сиромашних

1897. године, енглески новинар Херберт Вивијан обилазио је балканске земље, па тако и Србију. Објавио је књигу занимљивог наслова “Србија: рај сиромашних”.

Ево једног исечка из књиге:

„Занимало ме је да сазнам какав је буџет просечног српског сељака, тако да сам се током својих путовања по унутрашњости Србије распитивао о томе. У нешто сиромашнијем ужичком округу, десеточлана породица на свом имању производи робу у вредности од 2. 400 динара годишње. Међутим, пошто за задовољавање својих потреба годишње троши 2. 000 динара у роби и новцу, није у положају да своју земљу даје у закуп по наполичарском систему. Јер, уколико би то чинила, од наполичара би добијала робу вредну 1.200 динара годишње, која јој не би била довољна ни за обично преживљавање. Разлику од 400 динара она користи за увећање свог имања или за увођење неких новина на њему. Глава такве породице обично има резерву од 200 или 300 динара у готовини, несумњиво већу од оне којом би могао да се похвали просечан пољопривредни произвођач из Енглеске. По правилу, тај новац држи у кући, или се полако навикава на то да га улаже у штедну банку у којој му он доноси камату од 5 процената. Сви се слажу са тим да су жеље и потребе таквог сељака малобројне и да је он задовољан својим животом. Његова храна углавном се састоји од киселог купуса сланине, димљене рибе и димљеног меса. Свеже месо за њега је луксуз који себи ретко допушта. Међутим, у равници и речним долинама, сељаци су знатно богатији. У тим деловима Србије марљив и штедљив сељак може да живи од половине своје производње, док су сељаци који не једу месо сваког дана права реткост.”

Шта је довело до овога? Пре свега, одлука Милоша Обреновића да обузда жеље великаша, којим би Србија била подељена на спахилуке и у ослобођеној земљи племићки слој. У томе је Србија била специфична за то доба, као земља малог поседа. Такође, он је стриктно забранио банкама да уводе хипотеку на кућу, окућницу и средства за рад, што је такође била политика заштите малог човека.

Наравно, све ово није било само плод тежње са се заштити обичан сељак, већ намере кнеза да нико не угрожава његову апсолутну власт. Међутим, његов апсолутизам се мора посматрати у контексту тога времена: подела власти у развијеним земљама XИX века подразумевала је друштвени уговор између владајућих династија на једној страни, племства и новоформиране буржоазије на другој (или трећој) страни, док је већина становништва углавном грцала.

Kрајем XIX и почетком XX века , бржим продирањем капитаталистичког начина производње, развојем индустрије, банкарства, долази и до постепеног социјалног раслојавања у Србији. Ипак, на прелазу векова, у целој Србији било је свега три поседа већа од 300 ha.  1897. свега 11 посто сељака нема своју земљу , док сопствену кућу 1895. године није имало само 3,8 посто сеоских породица. Ради поређења, у Енглеској и Велсу, 1914. године, тек десет посто породица има сопствени дом , док је до 1911. друштвена неједнакост нарасла у тој мери да је само један посто богатих имало  чак 69 посто друштвеног богатства.