РАТКО КРСМАНОВИЋ : БАЛКАН БАЛКАНСКИМ НАРОДИМА

БАЛКАН – зона неразвијене и дискриминисане периферије Европе, исплатива за мултинационални капитал, за експлоатацију јефтиније радне снаге, за пласман застарелих технологија и оних производа који не испуњавају стандарде коришћења тамо где су производени или набављени

–  Зона стагнације привредног развоја што је балканске земаље довело на само зачеље развијености у Европи, сагласно чему је у сталном порасту број сиромашних, болесних, немоћних, обесправљених и незапослених

–   Зона у којој је социјална сигурност и безбедност грађана досегла  ниво неподношљивог безнађа уз континуирано „старатељство“ Хага, Брисела и Вашингтона, где се тргује не само робама, већ и људским судбинама, самим људима и људским органима

Балкану је у условима деловања снажних европских центрифугалних сила намењена улога „периферије Европе“. “Периферију” као израз, сматрам прилично прикладним збирним именом за стање које карактеришу поделе,  неравномеран развој, дискриминација и туђе располагање балканским ресурсима.

Европа је у III миленијум ступила уједињена у чијој архитектури је неравноправно третиран балкански простор. Балкански народи су остављени на маргини европског друштва, а они који су укључени у ЕУ и даље таворе на периферији економског развоја и напретка као својеврстан карантин за незапослене и сиромашне. Данас Балкан представља подручје за балансирање радним и сировинским ресурсима, као и својеврсна депонија застарелих технологија и опреме.

Европски лидери нису уочили опасност фаталне заблуде о изградњи просперитетне Европске уније и другоразредном, маргинализованом статусу балканских држава и народа. На такав начин се компромитује идеја нужних интеграционих процеса и изградње јединствене и стабилне Европе. Неодржива је  изградње јединства и стабилности у условима економске и укупне неравноправности.

Није сувишно подсетити да је сама Европска Унија, у неколико наврата ризиковала да  прокоцка своје кредите добрих намера освајачким подухватом на Балкану, Африци и другде, гурајући ова подручја у прошлост.

Сведоци смо да европска политика, демократија, религија и хуманизам нису помогли спречавање балканских неспоразума и сукоба, већ напротив, били су њихов катализатор, дајући им идеолошку подлогу, политичке подстицаје, подршку и допринели њиховом разбуктавању.

Балкану је место спајања Европе и Азију, Истока и Запада, Севера и Југа. Уместо да му то буде геополитичка и развојна предност, постао је периферна и изолована зона Европе.

Грађани Балкана немају право на солидарисање са таквим стањем нити да буду пасивни посматрачи намењене улоге. Свако одговорно понашање налаже право и дужност да се не допусти поигравање са будућношћу и стратегијом развоја региона.

Полазећи од уверења да је неодрживо садашње стање, са истим уверењем сматрам неопходним и остварљивим да балканске земље и народи отпочну са изградњом сопственог пута развоја ослобођени осећаја инфериорности услед протеклих сукоба, неразумевања и подела. Време је за промене.

Истакао бих само неке од разлога који подстичу потребу за новим облицима интеграција и сарадње нових и старих земаља Балкана, односно југоисточне Европе:

• интеграције и сарадња балканских земаља доприноси европској институционалној„архитектури“;
• имајући у виду релативну ограниченост националних тржишта, ниво економских снага, потребе развоја инфраструктуре, објективна упућеност суседа једних на друге и неопходност регулисања све већег броја социјалних и економских питања на регионалном нивоу објективно упућују на институционализацију сарадње и интеграција;
• потреба за ефикаснијим коришћењем заједничких ресурса и за даљом либерализацијом трговине;
• очекивања, па и својеврсни притисци ЕУ на балканске земље да успоставе бољу и ефикаснију међусобну сарадњу;
• позитивна искуства резултата интеграција и сарадње у другим субрегионима Европе или ван ње (попут земаља Бенелукса, Скандинавије, Медитерана или Балтика).

За превазилажење постојећег стања се не могу залагати и борити корумпирана, уцењена, поткупљена и од туђих донација зависна државна руководства и организације, ма какву себи декларативно приписивали атрибуцију. Сама левица којој би декларативно припадало подручје интеграција, под утицајем „посткомунистичког“ тренда, транзиционих процеса у највећем делу балканских земала и „тријумфа“ либералног капитализма, није одолела паду ентузијазма, дезорјентацији, интелектуалном улењивању и остракизму као и идеолошком и политичком мртвилу.

Носиоцима оваквих идеја предстоји компликован пут превазилажења старих и нових распуклина, вештина избегавања туђинског туторства, стварања услова за тријумф свеукупног развоја, хуманизма и племенитости над примитивизмом, фашизмом, криминалом, привредним хаосом и разарањем животне средине. Неопходно је демистификовати бројне лажи и последице протеклих  фалсификовања историјских и научних истина које су биле у функцији подела и сукоба на Балкану. Постојеће стање ове неразвијене и дискриминисане периферије Европе, Балкан чини исплативим за мултинационални капитал, за експлоатацију јефтиније радне снаге и пласман застарелих технологија и оних производа који не испуњавају стандарде коришћења тамо где су производени или набављени.

Одсуство политичке одговорности  довело је до онеспособљавања економије, до промашених инвестиција, до енормног иностраног задужења, до сталног уплитања иностраног и недобронамерног фактора, до осиромашења већине грађана и коначно до колонијалног статуса. Балканске земље су данас плен бирократских манипулација глобалног тутора, донација и кредита иностраних поверилаца. Разједињени и обеснажени балкански народи, неретко дезорјентисани пропагандном манипулацијом, нису препознали сабласти одсуства балканских интеграција и сарадње у у основи којег се налази доминација мултинационалног капитал-односа.

У континуитету се бележи стагнација привредног развоја већине балканских земаља што их је довело на само зачеље развијености у Европи. Сагласно таквим тенденцијама у сталном порасту је број сиромашних, болесних, немоћних, обесправљених и незапослених.

На подручју образовања науке, културе и свеукупне еманципације овај период ће остати  у сенци наметања квазинаучних садржаја, „увоза“ вредности страних балканској култури и традицији, недоступних високообразовних и здравствених установа већини грађана… Носиоци стваралаштва и знања су спали на најнижу друштвену лествицу и спутани апатијом и дефетизмом.

Социјална сигурност и безбедност грађана досегла је ниво неподношљивог безнађа и општег страха уз континуирано „старатељство“ Хага, Брисела и Вашингтона.

Целина људске егзистенције је стављена у функцију профита и његове логике са нарастањем криминала неслућених димензија. Тргује се не само робама, већ и људским судбинама, самим људима и људским органима.

Док се на једној страни спроводи убрзана концентрација привредне и политичке моћи на основама транзиционих превара, остатак друштва понире у све веће блато понижења и зависности од воље новонасталих газда. Свету рада и стваралаштва се сада сопствено дело и труд враћају као најамни оков, чије карике, једну по једну, преузимају углавном профитери транзиционе и других „револуције“, ратни профитери и криминалци. Од читаве народне, државне и друштвене имовине, радном човеку су преостале злокобне чељусти најамног односа. Пад животног стандарда и свеопшту стагнацију прати несношљив пораст социјалних разлика, задужења земља региона и незапослености.

Ратко Крсмановић блог
http://rkrsmanovi.blogspot.rs/2014/09/balkan-balkanskim-narodima.html