НЕНАД УСКОКОВИЋ : ПОГЛЕД УПЕРЕН У НЕБО

Знаш, хтео сам да ти кажем нешто. Надам се да ћеш разумети.
Ја сам рођен ’73.
Не разумем шта значи предати меч пре краја.
Мени је све или црно или бело.
Ја сам растао уз Дивца, Паспаља, Ђорђевића…ми смо у Хали спортова пуној као “шибица” дочекали Виву Визмару са -11 и подигли “Жућкову левицу”.
Десет година смо били на улици против кордона, батинаша, сузавца и гумених метака.
Нас су учили да волимо, да се за љубав боримо, а не да молимо.
Три месеца смо целе зиме сатима шетали. И знамо да препознамо када нас је неко продао.
Када изгубимо оно што волимо ми сами тугујемо и плачемо, али не кукамо и не драмимо да би други видели.
Живот није представа, живот се живи, а не глуми.
Све ратове, беду, лудаке смо претурили преко главе и да се сада плашимо?
Касно је за страх. За срећу смо поранили, још ћемо је чекати.
Можда је не сачекамо, али нећемо одустати.
Тако смо васпитани.
Васпитање, то је оно када те науче да не савијаш кичму и да ти поглед увек буде уперен у небо.
Љубав за љубав. Успомене од којих се живи и руке које греју душу.
Компромисе и предају су измислили пуно после нас.

Одломак из књиге ”73”