ДУХ ВРЕМЕНА – први део

Данашња економија у којој доминирају услуге, само је покушај вештачког одржавања тржишне логике у постиндустријском добу. Текућа криза јесте криза финансијског капитализма, али је и криза економије услуга, у конкретном случају неконтролисане производње свакојаких кредита.

 

Предвиђања будућности више говоре о духу времена у коме су актуелна, него о самој будућности.

Британски Телеграф пре пар година, објавио је листу пожељних занимања у будућности. Ево неких:

• Израђивач делова тела – особа која ствара функционалне делове тела за спортисте и војнике
• Особа која уклања податке који вам више нису потребни (са рачунара, мобилних телефона итд)
• Аватар менаџер – дизајнира и управља холограмима људи
• Брокер за време – управља вашим вишком времена које мења за услуге или робу
• Менаџер за лично брендирање – развија и управља вашим личним брендом
• Дечји дизајнер – тренира подмладак који ће одговарати захтевима родитеља
• Освешћивач могућности – усмерава ваша уверења о томе да је све могуће и да можете шта год замислите
• Лични “апотекар” – омогућаваће низ алтернативних терапија

Треба ли рећи и да “стручњаци напомињу и да ће развојем технологије људи морати више да се усредреде на развој својих “људских вештина” како би преживели као радна снага.” А у те вештине спадају између осталих – вођство, мотивација и саосећање.

Већ дуго је познато да у развијеном свету свака бољестојећа породица има свог адвоката, а свако ко држи до себе има свог психијатра.

У времену које следи ће се овај круг услуга очигледно само проширивати. Човек будућности неће имати времена, (мада је то случај и данас) услед преоптерећености послом и каријером, да брине о својим остарелим родитељима – уместо тога бригу ће преузети професионалци који се тиме баве. Неће васпитавати децу, већ ће и то бити поверено тржишту, односно лицима које ће се звати – не педагози већ пазите ово, “дечји дизајнери”. Радоваће га успеси спортиста за које навија, али који неће бити као данашњи спортисти, већ својеврсни киборзи. Нервираће га ако на кладионици тим киборга на који је уложио новац омане. Ништа зато! Ту су лични банкари да га упуте где је можда паметније да уложи новац, или “брокери за време” који ће га саветовати да у слободном времену (јер и оно ће се третирати као ресурс) посвети пажњу нечему другом. Мораће константно, у консултацијама са личним апотекаром, да гута различите таблете.

И да, војници ће бити такође киборзи. Али, зар не идемо ка крају историје, тријумфу најбољег од свих могућих светова, свету вечног мира? Чему онда војска?  Вероватно због тога што ће и даље постојати претња од међународног тероризма и екстремизма различитих “непријатеља слободе”.

Овакав свет можемо најближе дефинисати као свет потпуне победе тржишта над људским друштвом. Када саосећање постане тржишни ресурс то је крај људске цивилизације какву познајемо.

Капитализам је одавно решио питање производње и дистрибуције добара неопходних за основне потребе становништва. Данашња економија у којој доминирају услуге, само је покушај вештачког одржавања тржишне логике у постиндустријском добу. Текућа криза јесте криза финансијског капитализма, али је и криза економије услуга, у конкретном случају неконтролисане производње свакојаких кредита.

Уместо да се у друштву створи неки нови модел – дешава се да капитал улази у јавну сферу, онај сектор услуга који је углавном обезбеђивала држава, као у простор за нову оплодњу. Тако ће приватни пензиони и здравстевни фондови полако истискивати државне, а медицина је одавно крупан бизнис. Приватно образовање ће заузети место јавног, а већ смо сведоци увођења такозваног јавно-приватног партнерства између државних органа и приватних утеривача дугова, као и појаве приватног затворског система. На крају свега, постаје потпуно бесмислена, данас већ извикана, категорија тзв. људских права, јер људска права, како се данас дефинишу, заправо важе само на релацији држава – појединац, она постоје само тамо где нема тржишта и односа послодавац – запослени.

Моћни играчи данас лобирају за доношење закона којим ће се компанијама омогућити право приступа facebook профилу и породичној историји болести потенцијалног запосленог. Дакле нешто, што се већина данашњих демократских држава не би ни усудила да омогући својим органима. Разна осигуравајућа друштва надгледаће вас од јутра до мрака, јер зашто би, на пример ако се разболите, ваше здравствено осигурање преузимало трошкове, а ви нисте адекватно обучени, конзумирате слаткише, пушите… Демократија, право на приватност, постојаће само у нашем личном односу са државом, а како многе државе већ данас представљају само провизоријуме, у свету у коме ћемо 24 сата дневно бити заробљени тржишним односима, остаће само празна форма.

Док су у раном капитализму људи на тржишту продавали себе као радну снагу, у овом позном, продаваће себе као личност.

Убрзани напредак технологије, који ће стално производити нове технолошке вишкове, у комбинацији са и даље доминантном тржишно-капиталистичком логиком, уколико не дође до неког катаклизмичног рата и нестанка са земље већине становништва, довешће до коначне дезинтеграције друштва, на оне који ће моћи да “пливају” у оваквом систему, а то је највише 20% (с тим да ће се и тај број само смањивати) и оне који ће остати ван тога. У својој завршној фази, тржишна економија ће бити (да се послужим насловом књиге Млађана Динкића, из времена док је био асистент-опозиционар “Економија деструкције”) – економија која проистиче из деструкције.

Капитал ће, након преузимања јавних услуга, ради нове оплодње, односно опстанка, кроз превладавање техносфере над биосфером, напасти област људске личности и међуљудских односа и храниће се на растућој друштвеној патологији, коју сам буде производио.

Патологија ће постојати са обе стране “завесе”: на страни интегрисаних живеће хипер-отуђене индивидуе, оптерећене сталном неизвесношћу опстанка у “елити” или око “елите”. Њима ће се бавити психолози, разноразни коучеви и илузионисти који ће се звати “освешћивачима могућности”. За неинтегрисане биће задужена индустрија безбедности, са војницима – киборзима.

У таквом свету, револуција више неће бити могућа и остаће само питање хоће ли капитализам прво уништити себе, или човечанство.

Да ли је овај сценарио известан? Из перспективе данашњег света, свакако да се он може замислити. Али, као што сам на почетку рекао, предвиђања будућности више говоре о духу времена у коме су актуелна, него о самој будућности.

наставиће се