ОКТОБАР 1944. : СУРОВОСТ ТОТАЛНОГ РАТА
Преко 20.000 људи страдало је у оштрим борбама у завршној фази Београдске операције. У овој фази београдско бојиште постало део Источног фронта. Борбе је карактерисала суровост и жестина карактеристична за Други светски рат на тлу Југославије, прожета суровошћу и жестином Источног фронта.
Британски изасланик при Врхивним штабу НОВ Фицрој Маклејн (у својој књизи ”Рат на Балкану”) пластично је описао атмосферу у војскама непосредно након битке :
„Од нашег новопеченог пријатеља сазнали смо да је те ноћи крупна непријатељева јединица, која се у одступању и метежу одвојила од главнине, очајнички покушавала да се пробије и пређе део пута на овом месту, како би се придружила немачким снагама у Београду пре но што буде сасвим одсечена. Резултат је био изузетно жестока борба која је читаве ноћи по киши и у мраку беснела на овом делу пута. Сада више није било сумњи у исход. Практично је читава непријатељева јединица од више хиљада људи била уништена. Пут је поново био мање-више слободан. Преостало је само да се униште изолована жаришта отпора.
Сећање на ову победу и покољ непријатеља, после тога, очигледно је орасположило совјетског поручника. Док је испијао топло млеко, његово широко, монголоидно лице озарило се осмехом. Он је, поверио нам се, мрзео Немце више но ишта друго на свету. Борио се против њих већ три године и утврдио да су брутални и нехумани непријатељи. Они су освојили и уништили његово село и заклали му мајку и сестре. Његов једини брат погинуо је у борби против њих. Сад је био срећан што види да су коначно дотучени и смрвљени. У овој последњој бици нису заробили много Немаца. Упитао сам га шта раде са заробљеницима? ”Ако се предају у великим групама”, рекао је,” онда их враћамо у базу. Али ако их има само неколико, онда се не мучимо…” — намигнуо је. Питао сам се само колико заробљеника представља већу групу?
Сазнавши сада да је друм пред нама мање-више слободан, наставили смо пут. Досад смо наилазили само на понеки леш, испружен у блату, поред олупина тенкова и топова. Сада су лешеви били нагомилани са стране пута, један преко другог, у сивим униформама Вермахта, неки без чизама и униформи, остављени полуголи; стотине и стотине њих, са изобличеним бледим лицима и укаљани блатом, зеленкастосивим на зеленкастосивој кожи. Док смо пролазили, мучни задах смрти гушио нас је и тешко се осећао у ваздуху.
Јединице које су покушавале да се пробију биле су састављене на брзу руку од остатака неких пет-шест различитих дивизија и, посматрајући мртве, препознавали смо познате ознаке: рунолист „Прве алпске дивизије“ и двоструку муњу дивизије „Принц Еуген“. Коло среће се заиста окренуло откако смо стајали лицем у лице са овим истим јединицама у оним раним, опасним данима у босанским планинама.
Нешто даље прошли смо крај велике групе заробљеника који су ишли у супротном правцу. Многи су били само у кошуљама и гаћама, и тресли су се цупкајући на јесењој хладноћи, лица сивих од ветра и страха, налик на лица њихових мртвих другова. Док смо их посматрали, стражар је скинуо чизме са једног од њих, које су некако остале непримећене, и навукао их, а њихов бивши власник наставио је пут босоног.
Убрзо после тога Вивијен ми показа нешто са стране пута. Окренувши се у правцу у коме је показивао, угледао сам преко стотину тела у редовима, једна преко других, као кегле оборене једном лоптом. Они, очигледно, нису погинули у бици. ”Мала група” рече Вивијен.”
И док су победници сахрањени на Спомен-гробљу ослободилаца Београда, погинули Немци, који су били вишеструко бројнији, покопани су у необележене заједничке гробнице. Вероватно највећа је на месту стадиона фудбалског клуба „Обилић“ на Лекином брду, испод самог терена, где је сахрањено више хиљада припадника Штетнерове групације. Постоји такође масовна гробница у парку на Аутокоманди, код Звездиног стадиона, у паркићу код Железничког музеја и на Смедеревском путу.
Препуштању забораву тих места, послужило је ревизионистичкој, десничарској штампи да та необележена гробља лажно приказује као стратишта локалног становништва услед ”црвеног терора”.
Данило Ђурђевић, Народни фронт