Ненад Ускоковић : Hasta siempre или Помоз’ Бог

Умро је Фидел Кастро.

Прошло је нешто више од три дана како је ова вест обишла земљину куглу и од тада смо сведоци  најразличитих реакција јавности, од отвореног радовања у Мајамију до вишедневних „Дана жалости“ на Куби.

Кубанци сигурно имају право и на једну и на другу крајност у својим осећањима.

Оно што ме је ипак посебно фасцинирало су домаћи „стручњаци опште праксе“, од самозваних „гуруа“ са социјалних мрежа, преко блогера свих врста па до најједноставнијих фашиста из хобија.

Сви редом осуђују „диктатора“ и славе његову смрт.

Прво, славити било чију смрт, браћо православци и атеисти-научници, благо речено је неваспитано.

Друго, пре него што сте кренули да невешто репродукујете вести ЦНН-а и осталих „непристасних“ медија требало је само да се подсетите неколико “ситних” детаља.

Куба је пре доласка Кастра, под диктатуром Батисте, била обична америчка коцкарница опточена лепим женама, где су богати Амери могли увек да се забаве по не тако високим ценама.

Процене су да је Батиста за време своје владавине, а владао је непуну деценију, ликвидирао око 20 000 људи који су му на било који начин били претња.

Директно подржаван од стране Америке и њених тајних служби Батиста је све што се могло продати на Куби препустио америчким корпорацијама. Од шећерне трске, преко дувана, плажа, коцкарница, хотела до  јужног воћа, рафинерија нафте и железнице.

Са својим добрим пријатељем америчким мафијашем Мајером Ленским тесно је сарађивао направивши од Кубе кључно место за транзит наркотика.

И онда су се у том „рају за живот“ појавили Фидел и Че.

Прво су свргли Батисту па су онда у „Заливу свиња“, како доликује, дочекали инвазију коју су комшије Американци организовали.

И победили су и Батисту и Ујка Сема.

Батиста је као и сваки прави диктатор побегао и касније скончао у Шпанији, а Американци су Куби увели „херметичке санкције“.

Видим да сада горе поменути „стручњаци опште праксе“ ламентирају над тужном судбином кубанског народа без да игде напомену како до дана данашњег те санкције и даље трају.

Сећате ли се санкција у Србији?

Да ли можете да замислите своју земљу као место за јефтин провод и конзумацију жена?

Да ли можете да замислите да вам стране фирме покупују све што иоле вреди?

Да ли можете да замислите да радите за бедне плате док мали број богаташа ужива на вашој грбачи?

Да ли можете да замислите да се дрога продаје на сваком кораку?

Да ли можете да замислите марионетски режим и диктатора?

И онда да вам на крају, пошто све то замислите, највише засметају Фидел и Че?

Мислим да је већ прошао онај минут до дванаест да се запитамо да ли је са нама све у реду.

Да ли уопште више имамо кичму која би требала да нас држи усправно?

Судећи по коментарима на вест о смрти Фидела Кастра, сигурно немамо.

И да не заборавим, овај текст обавезно читати уз песму „Comandante Che Guevara“…

Ако за то време не осетите ништа то је поуздан знак да сте мртви.

Hasta siempre браћо Срби!

https://www.youtube.com/watch?v=SSRVtlTwFs8