Нил Кларк : Желите стабилност на Балкану? Онда вратите Југославију
Објављујемо чланак Нил Кларка са руског ”Раша Тудеј”, који је озбиљно узнемирио професионалне ”србске патријоте” :
Утицајни амерички think-tank Савет за спољне односе (Council on Foreign Relations – ЦФР), у недавно објављеном истраживању из 2018. године, ставио је Балкан на своју листу спречавања сукоба.
Међутим, идеја коју ЦФР промовише, да САД представља земљу која може помоћи при очувању “мира и стабилности”, мора бити преиспитана – обзиром на то да су САД и њени најблжи савезници у НАТО-у, заправо највише одговорни за многе проблеме који тренутно погађају регион.
Ови проблеми произилазе из насилног разбијања мултиетничке Југославије деведесетих година прошлог века, процеса који су западне силе подржавале и заправо активно подстакле. Али ово се не помиње у основном документу ЦФР-а “Разрешавање балканских мировних споразума” (Меморандум о планирању за ванредне ситуације број 32).
Уместо тога, Руси се, ”изненађење, изненађење”… означавају као лоши момци који су актери у једном од могућих сценарија за 2018. годину – “руске дестабилизације Црне Горе или Македоније”. Истина је, међутим, да су сва потенцијална “жаришта кризе” које је идентификовао ЦФР и из којих могу настати отворени конфликти, могу директно повезати НЕ са Москвом, већ са последицама ранијих интервенција и кампања дестабилизације под водством САД и Запада.
Почнимо са ситуацијом у Босни и Херцеговини. Овде расте забринутост ЦФР-а због могућег референдума о независности који би се одржао у Републици Српској. Међутим Американци, који су се залагали за самоопредељење косовских Албанаца, као део своје стратегије признавања Косова и одвајања од Југославије, а затим и Србије, снажно се супротстављају босанским Србима који желе да одлуче о својој будућности. Ако је “територијални интегритет” Босне толико важан, зашто није био “територијални интегритет” Југославије?
На самом Косову, тензије су и даље високе између албанског и српског становништва. НАТО-ова “хуманитарна” интервенција из 1999. године требало је да све ово реши, али заправо је Запад тај који је у великој мери дао подршку тврдој линији тзв. Ослободилачке војске Косова и маргинализовао умерене косовске гласове који су фаворизовали дијалог са Београдом.
Македонија је још једна потенцијално “жариште кризе”. ЦФР упозорава да би незадовољни делови велике албанске мањине могли да се уједине са Косовом или Албанијом. У Црној Гори, етнички Срби на северу и даље одбацују “независну” власт у Подгорици и уместо тога гледају у Београд.
“Етничка политика на Балкану је међусобно повезана. Ако Република Српска покуша напустити Босну и Херцеговину, неки Срби на северу Косова ће покушати напустити Косово, а неки Албанци на југу Србије покушаће напустити Србију. Неки муслимани у Србији такође би могли да се уједине са оним што остаје у Босни и Херцеговини. Ако се Македонија подели, њени Албанци би могли да затраже уједињење са Косовом и Албанијом, као и општинама на југу Србије са албанском већином, што би покренуло етничке поделе Босне и Херцеговине, Косова и Србије “, наводи се у извештају ЦФР.
Ако то све звучи прилично компликовано, онда можда можете схватити зашто је толико људи у региону носталгично за Југославијом.
“За 50 година Југославије и Титове владавине, Балкан је био стабилан. Они се нису сматрали европским буретом барута. А данас смо се уназадили и поново постали буре барута “, рекао је један Антонијев Неделковски, бивши партизан, цитиран у чланку ПРИ-а “Успон југословенства ” из 2015. године.
Прошле године анкета Gallupa, коју је објавила РФЕ / РЛ, показала је да огромна већина у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији и 45 % људи у Словенији, која се обично сматра најуспешнијом бившом југословенском републиком – мисли је да је распад Југославије бола лоша ствар.
Југославија је грађанима Балкана пружила не само стабилност, већ и економску сигурност. Постојао је дубоки смисао да сви народи живе у једној заједничкој, федералној држави. “Братство и јединство” било је много боље за све од етничких тензија и разједињености. Као што Бесим Спахић, цитиран у делу РФЕ / РЛ, каже: “У Титовој Југославији, Босна је дефинисана као заједничка држава Срба, Хрвата и Муслимана. Фокус је био на заједничким вредностима између различитих етничких група. Сада су разлике пренаглашене и пренадуване. ”
Југославија је постигла огроман успех на пољу културе, спорта, уметности, образовања и хуманистичког развоја. Њено уништење је била трагедија не само за народ Балкана, већ и за човечанство уопште.
У старом хладном рату, несврстана социјалистичка Југославија била је у интересу Запада. Југословенски председник, бивши партизански вођа Јосип Броз Тито, генерално је имао афирмативну улогу у западној штампи. Левичарски интелектуалци су са ентузијазмом писали о југословенском моделу радничког самоуправљања. Западњаци су са уживањем гледали висококвалитетне југословенске филмове и телевизијске програме и ту проводили одморе.
Али, након што је Берлински зид пао, Југославија је постала “потрошена нација”. Према речима Џорџа Кенија, службеника у америчком Стејт департменту за питања Југославије, “није више било места за велику, независну, социјалистичку државу која се супротставила глобализацији. “
Немачка је активно подржала и подстакла сецесију Словеније и Хрватске из југословенске федерације.
Стварање “независне” Босне је више био амерички пројекат. САД су подржале сепаратисту Алију Изетбеговићу и ефикасно саботирале мирно решење босанског питања када је амбасадор Ворен Цимерман убедио Изетбеговића да се одрекне свог потписа са Лисабонског споразума закљученим 1992. године. Цимерман је на тај начин ефикасно потпалио брутални рат у којем је око 100.000 људи изгубило живот.
Уместо једне снажне југословенске државе, сада на Балкану постоји неколико малих, економски слабих држава. Ово одговара интересима САД-а и њеној империјалној стратегији Divide et Imperia, која је очигледно против најбољих интереса народа у региону.
Једини начин на који се проблеми Балкана могу решити је ”враћање времена”. Постепена реконструкција мултиетничке југословенске федерације – са пуним, загарантованим правима за све своје грађане – и споразум о пријатељству који је постигнут са Албанијом, којој би можда могло бити понуђено “придружено” чланство, је логично решење за тренутне поделе. Југославија је имала дубоког смисла у 20. веку и данас је има исто толико. Само не очекујте од ЦФР-а да је препоручи као одговор на своју забринутост због “кризних жаришта” на Балкану.
