Реквијем за ”отворено друштво” и либерални капитализам

Након 10 година од Путиновог говора у Минхену испоставило се да је био у праву

 

• Све оно на што је тада досадни Путин упозорио стране земље се обистинило;
• Ако је непријатељ “јучер” била Русија, чини се да су “отворено друштво” и “либерални поредак” данас сами себи највећи непријатељи;
• Русија је протестовала на дипломатском нивоу и одговорила у економском смислу;
• “Један центар моћи, 1 сила, један центар одлучивања и свет с једним господаром и владаром је у коначници погубан не само за све оне који нису део система, него и за хегемона, јер се свет тиме једноставно уништава изнутра”, рекао је Путин у Минхену 2007.
• Моћ “цивилизованог и демократског” система, када више није било протутеже Совјетског Савеза, врло брзо се свела на очекивану и крваву политику америчког диктата.

 

10. фебруара 2007. је за Запад био дан као и сваки други. Редовна годишња међународна “Конференција о безбедности у Минхену” је била рутина бесмислених говора, заобљених у дипломатске клишее, лажи, преваре и демагогију. Све је било као и раније, а Роберт Гејтс, амерички министар одбране, дословно се досађивао, све док за говорницу није дошао Владимир Путин.

Пре говора у Минхену руски лидер никада није обећавао предстојећу политичку олују на планети. Свет је престао бити поприште сукоба између двије суперсиле и након 17 година се коначно смирио. Планета, која је раније био распоређена у два табора, одавно се претворила у гомилу геополитичких пијуна, без политичке воље за суверенитетом, чврстим ставом, самосталности, а сви су наредбе примали из “цара” у иностранству.

Роберт Гејтс није очекивао никакве тешкоће и био је при том мишљењу сасвим оправдано.

Али је Гејтс, ветеран свих фаза Хладног рата, инстинктивно осетио да с Путином и његовим говором “нешто није у реду”. Но, амерички министар се, упркос нервози, још увек сматрао представником најмоћније државе на свету, праведне Америке, која где год дође добија колонијалне похвале.

Путин је говор почео са речима:“Драги пријатељи и партнери, овај пут немам потребу околишати, пријатно и у празном дипломатским смислу!”

“Формат конференције ми омогућава да избегнем прекомерну пристојност и да кажем оно што стварно мислим о међународним безбедносним проблемима данашњице“, овим је речима Путин почео говор због којег ове недеље у Минхену предвиђају крај “отвореног друштва” и “либералног поретка”.

На крају је свима у публици било јасно да је, 17 година од распада Совјетског Савеза, Русија најавила своју чврсту намеру да се врати у друштво геополитичких суперсила. Од тада, пре десет година, сваку следећу годину је то било све више наглашавано, што потврђује да Владимир Путин у Минхену 2007. није блефирао.

“Не желим да неко посумња у наше агресивне намере. Но, ми смо као земља дужни реаговати на спољне претње. (…) Градите противракетни систем вредан милијарде долара? Ми ћемо, према нашим тренутним могућностима – економским, финансијским и другим пружити асиметрични одговор”, рекао је 2007. Путин.

“Асиметрични одговор” је постао бит руске спољне политике и војне доктрине свих каснијих година. То је заправо порука да ће одговора бити, али да Русија неће пристати на бесмислену и неоправдану трку у наоружању. Наравно, пратиће све акције Сједињених Држава и НАТО пакта у одговарати како мисли да је примерено. Од тада су асиметричне реакције заиста постале препознатљив алат руске политике о војне доктрине.

Недавно, уместо да као одговор забрани улаз у Русију за стотине западних званичника, Русија је забранила увоз европских производа, али је опет на Криму, док око санкција већ настаје спор међу НАТО сателитима.

Уместо покушај зближавања с Вашингтоном и Бриселом, Русија се окренула према истоку.

Запад је увео санкције за одређене секторе. Снизио је цене енергената. Изградио је низ дипломатских препрека за Русију. Активно подстиче трку у наоружању, а у свему томе се Кремљ држи стандарда од пре десет година.

Чак је и изградња противракетног система добила неочекиван, али врло ефикасан одговор, који је тражио пуно мање средстава.

Уместо очекиване изградње сталних војних база, што би исцрпило руски буџет, руска војска је на борбене дужности послала велики број нуклеарних подморница четврте генерације, распоредила најмодерније системе за одбрану и ангажовала тактичке системе “Искандер” на Криму и подручје Калињинграда и пројектиле који су преко Северног пола способни погодити САД, а додати су и системи противваздушне одбране у Белорусији и Казахстану.

Руска војска је одбила и распоређивање радара очекиваног паритета. Уместо њих, увела је 3 нова система и радарске станице “Вороњеж”, који по први пут од времена Совјетског Савеза поново покривају цео државни териториј, али у пуно и шире.

Вороњеж-радар:

Опрезни “асиметрични приступ” са системима “Искандер” поуздано на дистанци држи све земље источне Европе, које су плачући тражиле да угосте америчку противракетну одбрану. Већина руских нуклеарних подморница путује кроз Тихи океан, непосредно у близини америчке територије, а крстарећи пројектили у било које време могу погодити НАТО земље у ЕУ или прелетети преко Северног пола.

У политичкој сфери, непредвидивост руских реакција нема граница. Говор из 2007. у Минхену укључује упозорење Вашингтону да се не уплиће у питања руске економске сигурности. Али, наравно, Запад се претварао да то није чуо.

Годину дана касније је Вашингтон Грузију наговорио да покрене рат у Јужној Осетији, а 2014. покренуо бурне догађаје у Украјини. Војни одговор је опет био изненађујуће “асиметричан”.

Уместо истим нивоом одговора, Русија је протестовала на дипломатском нивоу и одговорила у економском смислу. На претње да ће бити искључна из система међународног поравнања Свифт, Централна банка Русије је одмах покренула свап линију с Народном банком Кине, а њена вредност износи око 150 милијарди евра. Додуше у кинеском јуану, али то није посебно важно. Истовремено се унутар групе БРИКС провео “пробни финансијски стрес”, током којег је испробан пренос средстава из Москве до Пекинга и назад. И што је најважније, све је учињено без конверзије у амерички долар.

Једна једина трансакција је свету показала да је нови механизам способан у било које време заменити раније незамењиви амерички систем Свифт. Западне елите су упозориле да се тиме поткопала веродостојност њиховог система и да ће одговор уследити одмах. Међутим, од тог дана се више није спомињало искључење Русије из те структуре.

Асиметрични одговор користи Русији и у унутрашњим питањима, као што су расправе о извозу који мора бити конкурентан.

Дакле, уз велико залагање министра спољних послова Сергеја Лаврова је постало очигледно да униполарни свет не може дуго опстати и потребна му је спољна претња. Ако је непријатељ “јучер” била Русија, чини се да су “отворено друштво” и “либерални поредак” данас сами себи највећи непријатељи.

Посебно је важно да то почиње да схвата и Вашингтон, јер су за очување поретка у расулу неки спремни целе регије дословно утопити у крви.

Из данашње перспективе, говор Владимира Путина у Минхену није био само прелазак Рубикона, него у светској политици ретко остварено пророчанство.

Пре десет година, једнако као и данас, руски председник непрестано понавља да ће униполарни свет у блиској будућности нестати. На питање: “Зашто?”, Још је 2007. дао јасан одговор.

“Један центар моћи, 1 сила, један центар одлучивања и свет с једним господаром и владаром је у коначници погубан не само за све оне који нису део система, него и за хегемона, јер се свет тиме једноставно уништава изнутра”, рекао је Путин у Минхену 2007.

И он ће заиста бити уништен изнутра. Долазак Доналда Трампа, а иза њега и националне америчке елите, био је епохални неуспех транснационалне корпоративне и финансијске елите. Још се не зна какав ће бити крај његовог мандата, али је неспорна чињеница да је са Хилари Клинтон уклоњена безумна интервенционистичка претња, отказани су уговори ТТП и ТТИП, а и уговору НАФТА прети отказивање с америчке стране.

Они који су распадом Совјетског Савеза стајали на челу униполарног света сада су изгубили битку за директну контролу у Белој кући.

Председник Русије 2007. године није узалуд питао светске вође “јесу ли задовољни тренутним моћним владаром”?

“Све што се догађа у свету је последица успоставе униполарног. А што је резултат? Унилатерални пројекат није решио ниједан проблем. Штавише, узроковао је нове људске трагедије и ствара џепове растућих напетости широм света”, рекао је 2007.

Нажалост, протеклих неколико година, будући да двије Обамине администрације нису одустајале од овог пројекта, не само да нису угашена стара жаришта, него су створена нова.

Униполарни глобални свет не функционише, а данас његови творци на телевизијским екранима нијемо прате деструктивне процесе који се одвијају.

С доласком Трампа је Бела кућа одмах најавила своју намеру да ресетује односе и реши се “родбинских” тегова акумулираних током деценија. Почетак реформи великих размера захвата домаће господарство, које намерава да развија националне индустрије и заменити трулу социјалну структуру земље.

У таквим околностима се назире суочавање између Сједињених Држава и Кине, али и Сједињених Држава и европских економија, која су у промени геополитичке парадигме за САД постала додатни терет.

Руски је председник 2007. у Минхену рекао: “Свет је у тренутку када сви требамо озбиљно размислити о тренутној глобалној безбедносној архитектури. И у том смислу, пре свега је важно поћи од потраге за разумном равнотежом интереса између свих субјеката међународне комуникације. Садашњи доминација и фактор снаге не само да храни жудњу бројних земаља да стекну оружја за масовно уништење, него доприноси настанку нових претњи које пре нисмо познавали, али сада постају глобалне. Пре свега, реч је о међународном тероризму.”

Треба ли подсетити да 2007. године самопроглашени ИСИЛ није постојао. Но, тероризам се током следећих неколико година претворио у глобалну претњу и створио је своју сопствену међународну квази-државу, а све је учињено под строгим покровитељством земаља које је руски председник недвосмислено назвао “државама којима је пресудни фактор искључиво питање моћи”.

Тренутно, присталице међународне терористичке мреже пуцају, постављају експлозив и газе камионима највише безбрижне Европљане, исте оне који су 2007. године са осмехом слушали “тлапње” руског лидера.

Сви су у дворани у којој се 2007. одржавала “Конференци ја о безбедности у Минхену “били чврсто уверени да је тероризам” спољни и поуздан алат под контролом Запада и да због тога никада неће бити претња њиховој политичкој будућности”. Каснији су догађаји показали да су таква размишљања, најблаже речено, била наивна.

Узгред, испоставило се да су губитници чак и Сједињене Државе, због систематског погрешног приступа Кини и неуспеха у покушају уништења Русије. Неуспеси да се уклони режим у Кремљу систематски исцрпљују америчке ресурсе и осиромашују становништво, што је на крају постао алат помоћу којег су Трумп и америчке националне елите из Беле куће избацили транснационалне кланови, заједно са породицама Клинтон, Обама и Буш.

“Једини механизам одлучивања о употреби војне силе као последњег средства може бити само у складу са Повељом Уједињених народа. УН апсолутно не могу заменити структуре као што су НАТО, ЕУ и друге. Иначе ће ситуација и даље бити тешка, а број озбиљних проблема ће се множити. Потребно је предузети мере, осим оних већ предузетих. Дакле, сада имамо програм помоћи најсиромашнијим земљама и онима које су погођене ратом. Западне земље им годишње додељују огромне финансијске ресурсе, али сви знамо да у ствари то не чине за погођене државе, него за себе.

Под “развојем” се подразумева да стране компаније пружају помоћ земљама. Овај приступ само продубљује економску заосталост уништених земаља. А повећање социјалних напетости у депресивним регионима неминовно води порасту радикализма, екстремизма и на крају међународног тероризма, те новим локалним сукобима. Ако се све догађа, рецимо, на Блиском истоку, уз појачану перцепцију спољног света као неправедног, онда нам апсолутно прети глобална дестабилизација”, 2007. упозорава руски лидер.

Ваљаност ове тврдње је данас више него очита, али се чини да је руска обавештајна заједница тада била врло добро упозната са америчким плановима за дестабилизацију Блиског истока.

Касније су букнула “Арапска прољећа” и “Обојене револуције”, због којих је из Либије, Јемена и Сирије кренула инвазија избеглица према Европи.

Избеглице

Наравно, колапс Украјине, Брегзит и епохални закулисни рат америчких кланова су се одвијали истовремено. Другим речима, све оно на што је тада досадни Путин упозорио стране земље се обистинило. Једина разлика је у томе што је, за разлику од других, он саветовао да се то избегне и упозорио је окупљене да своје планове не спроводе у дело.

Отворено је упозорио међународну заједницу на имагинарни осећаја да ће се након завршетка Хладног рата сви проблеми решити невојним средствима – дипломатијом, преговорима, тржишним такмичењем и трговином. Све то су биле само фантазије “меденог месеца” политике тадашњег америчког хегемона.

Стојећи за говорницом 2007. године, након ратова у Југославији и Ираку, руски лидер ипак је нагласио ову истину следећим речима:

“Данас смо сведоци готово неконтролисане употребе силе у међународним пословима. Војне силе, силе које у свет гура у понор узастопних сукоба. Сведоци смо све већег презира према основним принципима међународног права, а да се нико не осећа сигурно! И све то захваљујући акцијама појединих земаља које се, као некада, више не могу сакрити иза међународног права као каменог зида. Ова политика је катализатор који ће неизбежно довести до страшних последица, укључујући и необуздану трку у наоружању…”

У одређеној мери употреба силе је увек била уобичајена пракса у решавању светских проблема, а не и међу два супротстављена геополитичка пола. Штавише, они су одржавали равнотежу. У том смислу, наивност Европе је посебно упечатљива.

Наравно да је свима било јасно да ће, пре или касније, након распада Совјетског Савеза Сједињене Државе збацити маску “миротворца”, што се и догодило. Моћ “цивилизованог и демократског” система, када више није било протутеже Совјетског Савеза, врло брзо се свела на очекивану и крваву политику америчког диктата.

“Стар Варс није научна фантастика – то је стварност, а даља неконтролисана милитаризација свемира би могла имати несагледиве последице за међународну заједницу, не мање од почетка нуклеарне ере. Данас бих желео да вас обавестимо да смо припремили нацрт уговора о спречавању размештања оружја у свемиру”, део је говора руског председника из 2007.

Уговор још увек није усвојен и након десет година међународно право још увек нема правила, нити забрањује распоређивање оружја у свемиру. Можда је изузетак оружје за масовно уништење. Зашто?

Будући да је 2014. године на иницијативу Русије и Кине Генерална скупштина Уједињених народа ипак успела усвојити почетно решење за “нераспоређивање тог оружја у свемиру”.

Но, током гласања су 124 земље гласале “за”, а Сједињене Државе, Израел, Грузија и Украјина “против”. Осим тога, резолуција је још увек само препорука и заправо није пуно променила ситуацију.

Преузето: http://rkrsmanovi.blogspot.rs/