ПОД ЈУГОСЛОВЕНСКИМ НЕБОМ
Пише : Дејан Томић
Април је месец годишњица које се никако не смеју заборавити. Тако су априлски дани 6, 10 и 17. остали у дубоком сећању генерацијима као ттрагични догађаји из расплета југословенске политичке кризе. генератори тог политичког, али и војног, жаришта на релацији где се сусрећу Панонија и Адриатика, Балкан и Средња Европа, увешће младу Југославију пред апокалипсу. Југолсовенска држава је неспремна и крајње дефетистичка ушла у највећеи сукоб у историји човеченства, својим неразумевањм политичког појма „Југословен“, прогоном опозиције, а пре свега комуниста и социјалиста, са дубоким петоколонашким елементима у самом Генералштабу и Министарском савету, млада југословенска отаџбина и домовина свих народа и њених народностима смрвљена је попут малог црва тих априлских дана 1941.
Политичку нестабилност након сукоба групе српских и групе хрватских националиста око убиства Стјепана Радића, а које је одрадио Пуниша Рачић, успео је да привремено потисне и челичном руком преузме државну жезло одлучивања краљ Александар I Карађорђевић. Објавом да краљ успоставља диктатуру прекинут је парламентаризам који је у Србији отпочео још за време Милоша Обреновића. Тако је млада држава након мање од деценије парламентаризма, који је од првог дана почивао на лажним основама, кренула путем монархо-диктатуре. Краљевска војска, из које су одстрањени сви антикрађорђевићевски елементи, преузела је управу над земљом, оживаљавајићи некима слике из окупацијоних дана. Сам краљ је уз помоћ монструозне Обзнане почео да југословенској демократији деље мртвачки ковчег. Након лакирање сандука то је и 6. јануара 1929. учињено те је малда краљевина, прва након Италије, остала без демократије.
Тужан југословеснки период монарахо-диктатуре није могао вечно трајати. Југословеснки пријатељи из Чехословачке и Француске су благоизволели да краља ујединитеља обавесте да земља без демократије и слобне мисли није земља већ тек огроман феудални посед у коме важи правило „ко коси, а ко воду носи“. Невољно је краљ даровао нови а у ствари стари назив – Југославија. Још је велики Његош говорио о Југословенима и Југославија а краља, одрастао на Цетињу са кога је трајно повукао нагасак, решио је да буде кум нове Југославије. Срби, Хрвати и Словенци преко ноћи постадоше етнички Југолсовени, треба ипак нагласити да је политички Југословен био термин сличан политичком термину Британац или Американац али већина Срба, Хрвата и Словенаца нису хтели да буду етнички Југолсовени. Разлика између појмова нација, народ, народност, као и суштина разлике између с једне стране патриотизма и родољубља а са друге национализма и шовинизма, није најјаснија ни до данашњих дана, а неразумевање тих појмова је уклесано општу деизнтеграцију наших простора.
Краљ ујединитељ је решио да раскрсти са дотадањим срезовима и дарује на олтар новимноване краљевине бановине. Тако су избрисане старе линије и стари историјски појмови. Нестале су југословенски Пијемонт и Баварска, односно Србија и Црна Гора, бановине допише имена по рекама: Дунавска, Моравска, Вардарска, Зетска, Дринска, Врбашка, Савска и Дравска, те једна са фундеаментално другачијим именом – Приморска. Тако је Србија раздељена а Црна Гора преко Зетске бановине удвостручена.
Међутим сепаратистички ВМРО покрет није био задовољан те је ковао атентат а њима се у Италији придружио и Усташки покрет др Анте Павелића млађег (старији је био 1.12.1918. приликом проглашена уједињења у Београду). Ревизионисти европског мира на челу са иредентистичком Мађарском и фашистичком Италијом пружише уточиште те је краљ приликом посете Марсеју у Француској републици био убијен. Та смрт из 1934. уздрмала је Малу Атанту (Југославија, Румунија и Чехословачка) и довела у питање опстанак Југославије. Краљ је оставио малолетног сина и неспособног кнеза Павла да спасавају отаџбину.
Долази до знакова чврсте руке и новог курса када профашистички вођ др Милан Стојадиновић преузима кормило посрнуле југословенске државе. Је-Ре-За настала од бивших радикала, Корошецове странке и Спахове организаицје наствила је краљеву идеју из 1929. о интегралном југословенству. Међутим како се Стојадиновић угурао међу Хитлера, кога сујета социјал-демократа и демохришћана према комунистима и социлистима доведе на власт, и Муслонија многи су били нервозни. Британија је успела да убеди кнеза Павла да одбаци Стојадиновића у фебруару 1939. само пар недеља каснија ти исти Британци пиће чај док Хитлерови сатрапу марширају у Праг.
Без профашисте Стојадиновића, његов заменик Цветковић са хрвастким националистом Мачеком склапа злокобни договр и мимо чак и октроисаног Устава, државу из унитарне државе са деволуцијом власти мења у конфедералну државу Бановине Хрватске и осталих бановина. Мегаломанска овлашћења Бановине Хрватске повећава и отимање Фрушке Горе и западне Херцеговине, као и читаве Посавине. Нова бановине изазива бес код многих а Мачек сања да прошири „своју“ бановину до Котора и Сарајева, и да је у погодном часу издвоји из Југославије.
Док се Југославија доносила антисемитске законе у септембру 1940. дотле је Мусолини развио план за „прождирање“ Грчке. Нећкање Југославије је решио да провери. Прва бомба на Југославију бачена је 6. новембра 1940. када је фашистичка Италија бомбардобала Битољ на југу Југолсавије (тада Вардарска бановина данас Македонија). Напада на Битољ није био случајан инцидент како је твдила италијанска страна. Мусолини је већ 28. октобра 1940. писао вођи немачког рајха Хитлеру да по сваку цену се Југославија мора обавезати на спорзум трију силу Немачке-Италије-Јапана који је познат као Тројни пакт. У тој срси је он вођи Рајха поменуо и употребу „војног арсенала убеђивања“. Поред тога преложио је демилитаризацију југословенског Јадрана, која би обухватала и дубину од 50 км од морског појаса. Поред тога Југословеска ратна морнарица је морала бити уништена.
Након бомбардовања Генерштаб Италије је расправљао о неспремности југолсовенске војске и Владе да бране земљу. У том часу су Италијани имале две дивизије на северозападној граници Југославије.
Број жртава у Битољу је био 9 грађана а поврђен је 21 грађанин. Да се није радило о грешци у навигацији говори да је напад изведен два пута у 12:00 и 14:25 часова. Једини видљиви одговор Министарског савета био је смена армијског генерала (тада се звало ђенерал) Милана Недића, тадшњег министра војске и морнарице. Он је 1. новембра говорио о потреби да земља уђе у Тројни пакт и да је то гарант опстанка Југославије.
Битољска жртва се заборавила и југословенска Влада је почела трамболинску игру са Немцима око Тројног пакта, који је прихваћен 6. марта у Белом двору. уследило је двонедељно састанчење Владе, оставке Чубриловића, Будисављевића и других функционера, док воз није стигао. Југославије је у Бечу 25. марта потписом министра иностраних дела Цинцар-Марковића приступила пакту трију сила.
Југословенски официри су подједнкао мрзели комунисте као и германофилско вођење земље те су извели пуч. Велики народним манифестацијама патриотизма од Марибора до мученог Битоља од Суботице до Сплита, одбачен је пакт Југославије са крвожедним силама Тројног пакта. Слободарски народ Југославије је узвикнуо – „Доле пакт“ , „Боље гроб него роб“ , „Хоћемо савез са Совјетском Русијом“.
Нови председник постаје Душан Симовић, који ће се касније показати потпуно неспосбним са ту функцију и неорганизованим за потребе одране земље. Мачек је попут лисице поново био у кабинету а кнез Павла, након отимачине из државне галерије, на путу ка Атини. Међутим Фолксдојчери нису мировали. Тај део немчког народа који се доселио током ХVIII века на југословенске територије, стао је у службу стране државе. Својим петоколонашким договорима ноћу у сеоским кућама, и у Кулутбунд организција (где су крили оружје) спремали су издају своје југословенске домовине и улазак нацистичког задаха смрти.
У зору 6. априла 1941. мучки без објаве рата Југославија је била нападнута. Немачка, Италија, Бугарска, Мађарска, уз петоколонашко семе била је у рату са слабашном и куквном југословеснком краљевском војском. Лер, човек који је руковдио најгнуснијим бомбардовањем престонице земље Београдом, отвореним градом, био је Фолксдојчер из Панчева те је добрано упозано своју мету. Под бомбама је лежало 10,000 Београђана а нестало је преко милион страница из Народне библиотеке. Хитлер је желео крваву освету, а за своје кривце је одредио један југословеснки народ – Србе.
Из Италије 10. априла стижу камионе разуварене руље пијандура и кољача – усташе Анте Павелића. Њихов сатрап са секирчетом при руци, Кватерним порглашава клеро-фашистичку творевину Независну државу Хрватску. Мачековци у војсци су већ побегли а Мита Љутић и држина су свесрдно радили на германо-православно-југословенском нацизму и ставили се у службу нацистичким хордама. Јуначки краљ је хрбаро без двоумљења сео у авион и из Никшића отишао из пакла југословенске окупације на балове лондоског племства. Бол за отаџбином је Петар Други лечио уз 50 тона југословенског злата, што је највећа пљачка у нашој историји!
Војска са заосталим оружјем није имала куд, а са дефетизмом и петоколонштвом ни како него у пропаст. Цинцар-Марковић у Београду 17. априла потписује настравичнији документ, чија је једна везија била на српском језику, хартију којом се Југославија без услова бава пред скуте Хитлеру – безуслобну капитулацију Југославије!
Југославије није бранила Грчку са којом је била у Балканском савезу заједно са Турском, и на крају нико није бранио онакву Југославију из 1941.
Тако је славна историја југословенског простора била бачена на колена, а земља подељена између квислинга и страних освајача. Југославије је као држава била избрисана. Образ су бранили југословенски пилоти који су јуначки, попут предака, бранили југословенско небу а неки су чак бомбардовали и Скадар и Беч тиме макар и мало али ипак одлучно гађали семе ужаса које је кренуло на Југославију. Под југословенским небом трајаће окупација све док борци НОБ-а не изврше ослобођење у јесен 1944. и пролеће 1945. и када се под југословеснким небом, тробојка слободе поново слободарски залепршала.
ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт
април 2019.
