Душко Бошковић : Моји другови партизани

Знали смо се добрано закачити, гласове повисити, закрвити, како само то Срби знају, а онда наставити причу и дружење као да се ништа није десило. Као да су се нека друга двојица свађала.

Нијесам новинар, већ пискарало. Тачније куцкарало. Ова слова уносим путем тастатуре. Куцкањем претварам куцкове у слова. Техника јесте чудо, али је човјек још веће, пошто ју  је он осмислио и направио . Солидно разумијевање овијех модерних техникалија ми је учињело да помажем другим у рјешавању њихових проблема у сукобу са технологијом. Бавим се отклањањем и премошћавањем проблема у рачунарским технологијама.

Како све више народ овладава технологијом, тако се мени сужава простор за зарадом. Додуше, и ја старим па ми све мање ствари и треба, тако да није претјерано драматично отањивање зараде. Клијентела су ми задњих година углавном пензионери који имају дјецу ван земље широм планете. Упркос годинама, борбени и дрчни старци и жилаве старице бој бију са рачунарима и таблетима, не посустају, само да би се видјели макар и преко екрана са својим унуцима, дјецом, пријатељима. А дјеца обично шаљу такве техникалије да не одговарају нашим стандардима нити имају наша слова, нити подршку за ове наше силне срболике језике, па времешни људи који углавном руски, француски или њемачки  учаху по школама, сада по старе дане морају да се боре са америчким језиком и њиховим словима по тастатурама.

Како вријеме иде често добијам захтјеве и да им уклањам из контакада родбину или пријатеље који су умрли. Иако често записују процедуру како се то ради и коју им стрпљиво објашњавам, некако нијесу сигурни да ће то успјешно урадити, збуњује их сваки несрбсколики језик и стотине подпитања које уређај поставља. А можда им је и тешко да лично својим прстима избришу своје драге са листе, са којима су до само прије пар дана разговарали. А сада их више нема.

Тако сам упознао и два првоборца, носиоца партизанске споменице, људине старе који су прегрмјели један велики и један мали рат и ко зна шта све преживјели на својим ногама и видјели својим очима. Моје поправке њихових рачунара или таблета, су трајале обично дуже, јер се увијек заподјенула нека прича. Некада скенирање рачунара на вирусе или нека инсталација програма су знали да потрају, те је обично кретала необавезна прича која се знала завршити јако озбиљно и обострано корисно. Ја дознам шта се дешавало у прошлости из прве руке, а они дознају како на то све гледају данас неки другачији људи, људи другог времена.

Под притиском данашњег јако великог обезврјеђивања њихове борбе за слободу и ослобађање њихове, а и моје, а богме и многих вас који ово читате, и ваше државе Југославије, јако ми је било стало да сазнам шта се у ствари дешавало у рату. Видим да се почиње поново историја преправљати и изокретати, па к’о велим, хајде да ја урадим колико ја могу, и нека свако ко може и хоће уради колико он може и ето нама свима напретка.

Али и бивши партизани изенрвирани садашњом ситуацијом нијесу хтјели уопште да говоре о ичему везаном за велики рат. Нијесу пристајали ни да им ја постављам питања, иако нијесам новинар,  а  да они одговарају. Нијесу били вољни ни да их снимим камером, неке њихове приче и догодовштине па да то остане младим за наук. Ипак је то био велики рат и ријечи његових судионика имају тежину и аутентичност. Али џаба је било моје наваљивање, искусни су то људи, изврдали су сваки напад. А можда новинари имају неке методе мени непознате да придобију своје саговнике на разговор? Болно је тачна прва реченица којом почињем ову причу.

Сада док куцкам ове редове, осјећам жал што не могу много више од овога да пренесем млађим нешто из наше историје, док ће они морати да изучавају и да знају и енглеску и француску и сваку другу историју осим наше.  И зато ће нам се историја понављати све док је добро не изучимо.

Зато сада бар да оставим иза себе ово нешто мало чега се сјећам из наших дружења. Нека остане какав такав траг и нека се зна. Нећу друговима партизанима откривати имена, нека остану илегалци, да буде у духу њихове борбе против окупатора. Именоваћу их као Друг Приједорчанин и Друг Дрварчанин.

Када сам им долазио у кућу на интервенцију, обично су ме поздрављали са “како си ми људино, какав сам ти и сам”, али без имало призвука самохвалисавости, него једноставно гордо и поносно. Било је неке антике и спартизма у свему томе.

Друг Приједорчанин ми је говорио како је као малољетник, такорећи дјечарац, отишао у партизане. Бјежало се од погрома којег је организовала и водила хрватска држава над Србима на цијелој својој територији државе додјељене од стране Хитлера и Мусолинија. Бјежало се или у партизане или у четнике, није се гледала идеологија, него која је војска била ближа и организованија и која је пружала већу заштиту од погрома.

Козара је страшно пострадала. Њему није ништа преостајало него да се приључи партизанима да спасе главу. Били су му ближе. Најтеже му је у великом рату падала глад и када је бивао са јединицом у нападајима на Швабе, а појављивали се однекуд четници и пуцали на њих с леђа. Зато је био јако негативно расположен на све моје покушаје да оправдавам четнички покрет.

Знали смо се добрано закачити, гласове повисити, закрвити, како само то Срби знају, а онда наставити причу и дружење као да се ништа није десило. Као да су се нека друга двојица свађала.

Повјерио ми је и да га је контактирала њемачка амбасада послије овог малог рата, да им открије гдје су сахранили неку њемачку јединицу коју су измасакрирали партизани у некој битци код Приједора. Швабе педантне па све записивали па су и то, али нијесу знали за локацију. Само су знали да им на бројном стању недостаје доста војника и то баш око Приједора.

Каже да им је рекао да се не сјећа гдје су их сахранили, давно је то било, он је одвећ матор и излапио је. Али ми је додао тишим гласом, да зидови не чују, да наравно да зна гдје су их сахранили, али нема смисла сада да се руше људима куће како би ископавали кости Шваба. Већ сам нагласио да нијесам прави новинар па нити сам га питао за тачну локацију, нити ми шта значи што би ми можда то и објаснио, пошто не познајем тај крај.

Свога ратног друга Друга Приједорчанина, пошто смо прегурали заједно овај потоњи мали рат, сам на жалост морао избрисати из адресара, није мени нити икоме другом више у домету ове земаљске мреже. Прије него што ће нас напустити послао сам му мејлом десетак питања, да ми одговори на њих па да објавим наш разговор на сајту. Рекао је да су питања јако интригантна и занимљива, али да је некако сморен тих дана па када мало ојача да ће сјести да одговори на њих. Пар дана након моје поруке је умро. Лака му била ова тешка земља наша.

Друг Дрварчанин је био још затворенији и невољнији да говори о временима великог рата. Ту и тамо би понешто рекао из чега сам могао да склопим неку слику, неког догађаја. Показивао ми је слике из ратних дана које је држао  на зиду једне собе. Једна од њих бијаше са Титом, његовим комадантом, али из мирнодопских дана. Тито је окупио екипу бораца из Дрвара који су учествовали у битци у том крају када су Швабе направиле десант.

Друг Дрварчанин је заробио све преживјеле Швабе из једне једрилице коју су оборили приликом десанта. Не сјећам се више да ли је говорио о седам или девет Шваба, али много је, брате, и у једном и у другом случају када је на другој био сам он, Друг Дрварчанин. Каже да је тог дана било пуцњаве на све стране, метака као пчела, и некако се деси да слетје оштећена швапска једрилица на ливаду баш гдје се он налазио и пуцао на једрилице. Истрча он из свог заклона са пушком на готовс и тачно пред једрилицу, кад из ње почеше излазити Швабе. Признаде ми Друг Дрварчанин да се прилично препао и да је хтио бацити пушку и дати се у бијег, али су га предухитриле Швабе које су се прве предале и побацале своје оружје и дигли руке у ваздух. Он се у међувремену прибрао и јаче стиснуо пушку, глас му се повратио и загаламивши све их редом похапсио и предао команди.

Мој ратни друг Друг Дрварчанин, јер смо овај наш мали рат прегурали неоштећени и у комаду и даље стоји стамено у мом именику. Додуше, не виђамо се. Рачунар га очито добро служи.

за Народни фронт – Душко Бошковић