Stephen Metcalf: Неолиберализам – идеја која је прогутала свет

Укратко, „неолиберализам“ није само име за политике наклоњене тржиштима, или за компромисе које је финансијски капитализам направио са пропалим социјалдемократским странкама. То је име за премису која је тихо постала главни регулатор наших пракси и уверења: компетиција је једини легитимни принцип организовања људске активности.

Прошлог лета истраживачи Међународног монетарног фонда су окончали дугу и горку дебату о „неолиберализму“: признали су да постоји. Тројица високо рангираних економиста при ММФ-у, организацији познатој по опрезности, објавили су чланак у ком доводе у питање користи неолиберализма. Тиме су окончали представу о овој речи као обичној политичкој измишљотини или термину без аналитичког потенцијала. Чланак је опрезно прозвао „неолибералну агенду“ за спровођење мера дерегулације у економијама широм света, за насилно отварање националних тржишта ка трговини и капиталу, као и за захтев владама да се саме смање кроз мере штедње и приватизације.

Термин „неолиберализам“ се користи од 1930-их; оживљен је поново да би описао садашњу политику – тачније, опсег идеја које ова политика одобрава. У периоду после финансијске кризе 2008. године, користио се да укаже на одговорност за дебакл – не одређене политичке партије, већ естаблишмента који је свој ауторитет препустио тржишту. Последица је погубан пораст неједнакости.

Међутим, „неолиберализам“ је више од умесне опаске. На одређени начин он представља и наочари кроз које гледамо свет.
Погледајте кроз наочари неолиберализма и јасно ћете видети како су политички мислиоци које су уважавали Тачер и Регана допринели обликовању друштва као универзалне тржнице (а не, на пример, полиса, јавне сфере или породице) и људских јединки као машина за обрачунавање профита и губитака (а не носилаца божје милости или носилаца неотуђивих права и дужности). Наравно да су циљ били слабљење државе благостања и привржености пуној запослености, смањење пореза и дерегулација. Међутим, „неолиберализам“ означава нешто више од типичног десничарског списка лепих жеља. То је био начин организовања социјалне реалности и промишљања нашег статуса као индивидуа.

Ако наставите да гледате кроз ове наочари видећете да је тржиште људски изум, ништа мање од државе благостања. Видећете колико темељно смо подстакнути да о себи мислимо као о власницима сопствених талената и иницијативе, са којом лакоћом смо инструисани да се такмичимо и прилагодимо. Видећете у којој мери је језик који се раније служио простим изразима да опише робна тржишта (конкуренција, савршена информација, рационално понашање) сада примењен на цело друштво у тој мери да је продро у све поре наших приватних живота, и како се трговачки став преплиће са свим облицима самоизражавања.
Укратко, „неолиберализам“ није само име за политике наклоњене тржиштима, или за компромисе које је финансијски капитализам направио са пропалим социјалдемократским странкама. То је име за премису која је тихо постала главни регулатор наших пракси и уверења: компетиција је једини легитимни принцип организовања људске активности.

Једном је постојала група људи који су себе поносно називали неолибералима. Они су имали амбицију да изврше темељну револуцију у мишљењу. Најистакнутији међу њима Фридрих Хајек није сматрао да омеђава нову позицију на политичком спектру, да оправдава безобразно богате, нити да се врзма на рубовима микроекономије.

Мислио је да решава проблем модерног доба: проблем објективности знања. За Хајека, тржишта нису само омогућавала размену добара и услуга – она су откривала истину. Како је ова амбиција постала своја супротност – главоломна могућност да, захваљујући непромишљеном величању слободног тржишта, истина у потпуности нестане из јавног живота?

Помало је иронично што се Хајек сматра оснивачем неолиберализма – стилом мишљења који све своди на економију – ако се узме у обзир да је он био сасвим осредњи економиста. Био је тек млади, мало познати бечки технократа у време када је регрутован на Лондонску школу економију (London School of Economics) како би засенио тадашњу звезду у успону – Џона Мајнарда Кејнза са Кембриџа.
План је пошао по злу и Кејнз је до ногу потукао Хајека. Кејнзова Општа теорија запослености, камате и новца, објављена 1936. године, дочекана је као ремек-дело. Доминирала је јавном дискусијом, нарочито међу младим енглеским економистима на почетку каријере. За њих је бриљантни, енергични и добро друштвено позиционирани Кејнз био beau idéal. До краја Другог светског рата многи познати заступници слободне трговине били су преобраћени Кејнзовим начином мишљења, признајући да држава може да има улогу у организацији модерне трговине. Почетна одушевљеност Хајеком је опала. Његова необична идеја да нечињење може да излечи економску депресију била је дискредитована у теорији и пракси. Касније је признао да жели да његова критика Кејнза буде напросто заборављена.

Ипак, ми данас живимо у Хајековом свету, као што смо некада живели у Кејнзовом. Кејнз није изазвао или предвидео хладни рат, али су његове идеје пронашле пут у сваки сегмент хладноратовског доба. На исти начин су Хајекове идеје уткане у сваки сегмент света после 1989. године.

Хајековски поглед на свет је тоталан : то је начин структурирања целокупне реалности по моделу економске конкуренције. Почетна претпоставка је да су готово све (ако не и све) људске активности облик економских калкулација, и да као такве могу да буду асимиловане у основне концепте као што су богатство, вредност, размена, коштање – а посебно цене. У таквом друштву, потребно је само да људи прате сопствене интересе и да се такмиче за ограничена добра. Кроз такмичење, писао је социолог Вил Дејвис, „постаје могуће разлучити ко и шта има неку вредност“.

Хајек је у неолиберализам уградио претпоставку да тржиште обезбеђује све неопходне заштите против једине праве политичке опасности : тоталитаризма. Да би спречила тоталитаризам, једино што би држава требало да уради је да одржава тржиште слободним.

То је оно што неолиберализам чини новим. У питању је кључна разлика у односу на старије поверење у слободно тржиште и минималну државу, познато под именом „класични либерализам“. У класичном либерализму трговци једноставно траже да их „оставимо на миру“ – laissez-nous faire. Неолиберализам је препознао да држава мора да буде активна у организовању тржишне економије. Услови који омогућавају слободно тржиште морају се изборити политичком борбом, због чега држава мора да се успоставља тако да стално подржава слободно тржиште.

После неуспеха на LSE, Хајек више никада није имао стално запослење које није било плаћено новцем корпоративних спонзора. Чак су га и његове конзервативне колеге са Чикашког унивезитета – светског епицентра либертаријанског дисиденства 1950-их – сматрале гласником реакције, човеком „десничарске провенијенције“ са „десничарским спонзорима“, како је писао један од њих. Све до 1972. године пријатељи су могли да посећују остарелог Хајека у Салцбургу, где се утапао у самосажаљењу и уверењу да је све радио узалуд. Нико није марио за његова дела.

Било је, међутим, и назнака наде: Хајек је био омиљени политички филозоф Берија Голдвотера, а како се причало и Роналда Регана. А ту је била и Маргарет Тачер. Свакоме ко је хтео да је слуша, Тачер је на сва уста хвалила Хајека, обећавши да ће спровести његову филозофију слободног тржишта заједно са оживљавањем викторијанских вредности : породице, заједнице, марљивости.

Хајек се састао са Тачер 1975. године, у моменту када је она именована за предводницу опозиције у Уједињеном Краљевству и када се припремала да његову Велику идеју избави из заборава историје. Дискутовали су 30 минута у Институту за економију, у Улици лорда Норта у Лондону. После састанка особље Маргарет Тачер је са зебњом упитало Хајека за мишљење. Шта је могао да каже? Први пут за 40 година, Фридрик фон Хајек је у одсјају моћи видео слику о себи коју је одавно гајио: слику човека који би ускоро могао да збрише Кејнза и преобрази свет.

Одговорио је: „Она је прелепа.”

Године 1989. амерички новинар је закуцао на врата деведесетогодишњег Хајека. Хајек је живео у Фрајбургу, у Западној Немачкој, у троспратном апартману куће грађене у stucco стилу, у Urastrase улици. Сели су у осунчану собу чији прозори су гледали на планине, а Хајек је, због упале плућа од које се опорављао, пребацио ћебе преко ногу.
То више није био човек који се утапао у самосажаљењу због пораза од Кејнза. Тачер му је управо послала писмо са порукама тријумфа.

Ништа што су Реган и она постигли „не би било могуће без вредности и убеђења која су нас поставили на пут и усадили исправан осећај за смер“. Хајек је био задовољан собом и оптимистичан у вези са будућношћу капитализма. Новинар је записао: „Хајек увиђа да млађе генерације све више уважавају тржиште. Незапослени млади протестују данас у Алжиру и Рангуну не у име централистички планиране државе благостања већ у име прилике: прилике да слободно купују и продају – џинс, аутомобиле, шта год – по било којој цени која одговара тржишту“.

Тридесет година касније можемо да кажемо да је Хајекова победа без премца. Живимо у рају његове Велике идеје. Што се више свет приближава визији идеалног тржишта са савршеном конкуренцијом, то се више уочавају законитост и „научност“ у понашању људи као гомиле. Сваког дана, у сваком погледу, сами тежимо да све више напредујемо као раштркани, тихи, анонимни купци и продавци – и нико више не мора да нас подстиче на то! Сваког дана жељу да будемо нешто више од обичних конзумената гледамо са носталгијом или је сматрамо елитизмом. (…)

Цео текст (преузето) tacno.net