Фризирана демократија неолиберализма
Гневна реакција фашистичког медијског циркуса је немилосрдно напала Корбина и Лабуристе, у јеку кључања постизборне еуфорије у Уједињеном краљевству.
Нервоза је уследила након што су Лабуристи показали да су хумане и социјалне тежње и захтеви народа важнији од планова олигархије и нове поделе света, која је у току.
Нервоза олигархије непогрешиво открива поглед на свет и карактер владајућих корпоративних елита.
Њима је демократија добра само док не почне да доводи у питање сам систем. Оног тренутка када народ подржи алтернативу постојећем фашистичком поретку, дежурни аналитичари и медијски јастребови из места кидишу, нападају, вређају, прете, шире панику и изврћу чињенице безочним заменама теза.
Служећи се таквом реториком Лос Анђелес Тајмс тврди да превише демократије може да буде опасно, и да народи не би требало да могу да одлучују о свом суверенитету нити о економском и политичком систему у којем живе. Пара-аргумент за то је недовољна стручност јавности да одлучује о таквим питањима.
Али, јасно је да алтернативу постојећем систему нико не предлаже стихијски и да су странке, партије или друштвени и научни покрети, који имају другачију визију будућности, способни да смисле, научно провере и предложе јавности боље решење.
Одбијање да се усвоји и поштује воља већине у таквим случајевима, недостатак дијалога и јавне расправе као и упорно инсистирање да постоје важније ствари од животног стандарда, здравља, образовања, суверенитета, истинске слободе и самоуправе у једној народној заједници као што је држава, увек на крају произведу политичке земљотресе и револуционарне покрете.
Разумљиво је, дакле, да су они који профитирају на постојећем систему нервозни.
Корпоративне елите су небројено пута до сада доказале да не брину за добробит људи и људских заједница. Крокодилске сузе проливене над јадним “глупим” народом који ће због “зле” демократије да се одвезе у амбис су само маска.
Прави разлог је једноставан.
Западна Европа је деценијама ишла линијом мањег отпора када је у питању капитал. Покрети и партије које су биле левичарске, у великом броју су то остале само у имену, а у политичкој пракси су биле вредан и лојалан партнер корпоративној олигархији.
Доласком Корбина на чело Лабуриста, ветрови промене политике и реторике ове, у потенцијалу, велике снаге и наде левице, постају све јачи. Процес антисистемског осећања и покрети који се на њему рађају, а најочигледније у Грчкој и Шпанији и донекле и у другим земљама, имају шансу да добију великог и јаког савезника. Опасност да се процес поновног прихватања левице заокружи у будућности је довољан разлог за панику.
Зашто се, због саме могућности да се на западу Европе размишља антисистемски, најагресивније јавља амерички медиј?
У медијској какофонији која прати Доналда Трампа, a који реториком и ситним наредбама кокетира са изолационизмом, заборавили смо да је прошле године у ово време, социјалиста Берни Сандерс потресао америчку политичку сцену, рехабилитовао појам и идеологију социјализма, и довео га у малобројне слободоумние медије и мисли великог броја симпатизера и активиста демократске партије а делимично и у редове политички пасивног становништва нижих класа.
Ако идеје социјализма и директне демократије пусте корење, како у сиромашној тако и у напредној средњој класи, расте опасност за олигархију у великим државама и њихов протофашистички систем уз чију помоћ опстају деценијама.
Њих није страх од растућег директног фашизма у Европи. Зато што је он под њиховом контролом. Страх их је од идеја, које говоре о другачијем, правичнијем и ефикаснијем друштву, а какве заступа Корбин.
Овакви медијски напади јасно говоре да су и радикални десничари у ствари вољни или несвесни савезници неолиберализма и да му је једини истински непријатељ социјализам.
