МИРОСЛАВ ОЛЕЊИН : НОЋ БЕЗ СВИТАЊА

У свим ex-YU државицама никад се неће живети боље него што се живи данас, а сасвим сигурно ће се живети и горе. Разлог за ово је лако разумети: кад једна земља, тј. један народ, изгубе свој људски капитал, то се ничим не може надокнадити. Не можете људе створити из ничега, зар не?
Неки кажу ‘било је и горе па смо опстали’. Јесте, било је разних трагичних времена али су се људи рађали па су нове генерације долазиле на место старих, доносећи са собом свежу крв и нове идеје. Сад тога нема. И оно мало што се роди, одлази.
Одлазе инжењери, одлазе лекари, а ускоро неће више бити ни радника јер и они одоше. Разграђивање друштва, државе и нације је у току у свим земљама на Балкану. Може се једино говорити о бржем или споријем процесу. Једном кад тај процес почне, практично га је немогуће зауставити – слично као и кад лавина снега крене да се котрља низ планину, само постаје још већа и разорнија.
Теоретски, да, нешто би се могло учинити, ствари би се могле преокренути, али то би значило у једном силовитом налету окренути ова друштва наглавачке, и то преко ноћи, и не само друштвени систем него и схватања и мотивацију сваког појединца. То је наравно врло, врло мало вероватно, а са сваким протеклим даном бива још невероватније.
Заборавите. Уместо тога, ово је извеснија алтернатива: смрт. Тихо, лагано скапавање у слабости и безначајности. Постоји и страшнија реч од смрти: пораз. То је исто смрт али у срамоти и стиду. Као кад се старо, безубо, болесно псето завуче у неку рупу да у њој сконча. Ту дрхти и цвили заклоњено од ветра и кише, знајући да неће дочекати јутро.