Злато, а не сија

1. септембра ове године треба да ступи на снагу закон о продаји земљишта странцима. Овај закон је последица потписивања споразума са ЕУ још давне 2008., као део обавеза које Србија мора да испуни у процесу интеграција. Шта уствари овај закон значи је то да, упркос чињеници да је Србија далеко од пуноправног чланства у ЕУ неколико светлосних година (што и није лоше само по себи, али то је друга прича), она је ипак обавезна да се клања пред колонијалистичким захтевима Уније. Обично се каже да права подразумевају обавезе. Случај Србије у односу на ЕУ је тај који подразумева обавезе, али не и права.

Четврт века већ траје криминално уништавање домаће пољопривреде и производње и распродаја државних предузећа и фабрика стечених у социјализму. И кад мислите да нема више шта да се прода, има. Као очајан човек који је продао сву своју имовину до голе коже, и кад нема више шта, одлучи се да прода бубрег. То је закон о земљишту. Овог пута сама Србија је на продају. Србија је додуше већ дозволила да неких 18.000 хектара обрадиве земље оде у руке страних држављана, дозволивши им да куповином наших аграрних комбината аутоматски добију власништво над нашим ораницама. Закон о земљишту би дозволио директну куповину земљишта држављанима ЕУ. И јасно, не ради се овде ни о каквом ,,очајном човеку” него о свесној, организованој, издајничкој пљачки наше земље и народа у корист страних капиталиста (не да су домаћи капиталисти ишта бољи), предвођеној од стране српске полтронске владе у колаборацији са страним владама и капиталом.

О чему се ради? Ради се уствари о глобалном феномену по којем је плодна земља ново злато, а чиста вода нова нафта. Ова два природна ресурса, тако основна и неопходна за живот, а тако предходно запостављена и ,,неинтересантна” по капитал, одједном су постала жариште у трци за ресурсима. Отимачина земљишта (на енглеском landgrabbing) је феномен који је у последњој деценији, односно од краха 2008. до данас, довео до отуђења земљишта површине скоро целе западне Европе. Западна Европа је наравно последње место где се ово дешава, иако се дешава чак и тамо, као и у САД. Али највише случајева отимачине земљишта могу се наравно наћи у најсиромашнијим деловима света – Африка, јужна Америка, југоисточна Азија и источна Европа. Кад кажемо ,,отимачина”, ово је често буквално тачно јер се ради о насилном одузимању земље и протеривању људи који на њој живе и од ње се хране.

У Србији ће то да иде по много ,,цивилизованијем” поступку наравно, на пример када осиромашени српски сељак нема више друге него да прода земљу. Пољопривреда је доведена на руб катастрофе свесном политиком уништавања, све са разлогом да би пропаганда о ,,неспособности српског сељака” боље и лакше прошла. ,,Па кад нећемо ми да копамо, онда боље и странци” – чули сте те изјаве зар не? Исто је и са остатком привреде – фабрике су се намерно уништавале да би се лакше приватизовале. Видели смо већ толико таквих случајева. ,,Па кад не знамо ми да радимо, онда боље да раде странци”. Ах ти Странци, то мора да је неки посебан сој ретко способних људи, нешто што се у Србији валда не рађа, нешто што српски човек може само да замишља и да се диви. О свемоћни, премудри Странче, осветли нас својим инвестицијама, спаси нас од нас самих!

Ово је наравно чиста превара, лаж и пљачка. Ко су бре ти странци? Па нико, к’о и код свих других народа, паметни су паметни, способни су способни, а глупи су глупи. Док су криминалци криминалци. Да се не варамо, ,,инвеститори” углавном спадају у последњу групу. Нема ту никакве разлике од домаћих тајкуна, а знамо какве су они ,,цвећке”. Страни ,,инвеститори” само имају страна имена, све остало је исто. Па зар таквима да дајемо наше оранице?

А шта кажу, нисмо способни? А ко је дизао све оне фабрике у бившој нам земљи, ко је градио градове, путеве, мостове? Ко нас је хранио? Хвалили смо се тада да би наша равница могла да прехрани пола Европе. А сада пола Европе храни нас, јефтином, шкартном храном. А знају странци где је земља најбоља: у Војводини, Украјини, Пољској, Мађарској. И Пољаци и Мађари су били уцењени сличним законом при приступању ЕУ, међутим успели су да спрече његово ступање на снагу. Да ли ће и српска влада имати воље да нађе рупе у закону и учини исто, остаје да се види. Али ми знамо полтронски став Вучићеве владе. Да ли ће, не знамо. Али то и није право питање, јер ово пресудно питање по нашу земљу не сме да зависи о вољи једне успаљене, хировите, глупаве, не-народне, издајничке владе. МИ не дамо српску земљу. МИ не дамо наше њиве, салаше, воћњаке, изворе воде. Они су наши, да хране и поје нашу децу. Нисмо циције. У једном праведном свету имали бисмо доста и за нас и за оне чије земље нису обдарене оваквим богатсвима. Ми њима жито, они нама нешто што они имају а ми немамо. Договорићемо се, бар то је лако кад има правде и једнакости међу људима. Али овај капиталистички свет није праведан. Он пљачка сиромашне и даје богатима. Да нас неко пљачка, да отима хлеб из наших уста, а јок, то не може. А то ће се десити са законом о земљишту – странац ће производити за себе на нашој земљи, и не само да неће ништа дати за узврат, него ће још српски сељак морати да ради за њега, да цркава од глади и ради на својој сопственој њиви, за странчев хлеб и за мрвице тог истог хлеба које ће странац да му гурне са стола.

Србин ће постати странац на својој земљи. Грађанин другог реда на некад својој њиви. Гладан под некад својом шљивом, жедан слушајући жубор некад свог потока.

Зато браћо и сестре, народе српски, ако се још увек двоумиш да ли постоје довољни разлози за револт против власти, као и целог и капиталистичког система, двоумљењу је крај. Овај закон не сме да ступи на снагу. Иначе ћеш морати да објашњаваш својој деци зашто нема хлеба насушног на столу и зашто је чесма пресушила а извор воде је заблиндиран и закључан катанцима. А објашњење ће бити, немамо сунце моје, јер наш хлеб једу и нашу воду пију неки богати људи у туђини…

Мира Г. – Народни фронт