Ален Бадју : Четири стожерне идеје комунизма

Дакле, имамо све разлоге да се вратимо на идеју и појам – да колективна срећа представља повратак комунизму… Потпуно сам уверен да ће без повратка идејама комунизма човечанство сигурно доживети једну коначну катастрофу посредством рата. И вероватно неког коначног рата. Тако да то није само питање политике у ужем смислу те речи. То је заиста стратешко питање постојања човечанства као таквог.

Желео бих да прецизирам смисао који дајем речи комунизам. Наравно, као што добро знате, посебно овде, та реч комунизам је такође једно историјско искуство које је могло да буде и било је изузетно драматично и смртоносно. Требало би рећи да се треба вратити првобитном смислу речи комунизам. Појам комунизма значи афирмацију четири могућности. По мом мишљењу, то је стратешка реч, која указује на одређене могућности и мислим да тих могућности има четири.

Прва, реч то је да је могуће организовати друштво другачије него на основу приватног власништва на нивоу велике, масовне прозводње – то је најраспрострањенија и најпознатија идеја. И потребна идеја. Не можемо се мирити са садашњом ситуацијом. Ви знате да данас 10 одсто планете поседује 86 одсто расположивих ресурса. Дакле, неравноправност у савременом свету је монструозна. И она неће моћи да траје. Комунизам је афирмација могућности неке другачије афирмације заједничког живота од организације наметнуте од стране диктатуре приватног власништва.

Ален Бадју

Друга могућност јесте да рад може да буде организован на потпуно другачији начин. Посебно морамо бити у стању да превазиђемо поделу између мануелног и интелектуалног рада. Поделу између села и града. Поделу између задатака управљања и задатака извршења. Комунизам је револуција организације рада. То је нешто на шта морамо стално подсећати. То уопште није оно што је некада било реализовано. То је јако битно.

Трећа могућност то је да није потребно да човечанство буде подељено по националностима, културама, вероисповестима или језицима. Језици могу да постоје. Колективне групе могу да постоје. Али идеја да ће заувек бити нација које се међусобно супротстављају – комунизам каже да то није неопходно. Комунизам је због тога интернационализам у најснажнијем значењу те речи. Јер се тврди да је универзалност људског постојања таква да мора бити снажнија од националних идентитета. Маркс је због тога почео да ствара Интернационалу.

И на крају, четврта и последња идеја је да држава као посебна сила, као полицијска и војна организација, може и мора да једног дана нестане. Човечанство мора да буде у стању да директно организује себе, односно колективни живот, без да има потребу за једним посебним апаратом.

Комунизам су те четири могућности. Да ли ћемо од њих одустати, да ли ћемо их напустити под изговором да искуство неког историјског комунизма није успело да реализује те четири претпоставке, да је доживело неуспехе? Ја кажем не. То није због што прво искуство неке велике идеје није успело и морамо од те идеје да одустанемо и да се помиримо заувек, што опет нема никаквог смисла, са глобализованим капитализмом.

Желео сам тиме да прецизирам повратак идеји комунизма. То је повратак једном процесу и пројекту еманципације читавог човечанства.

Дакле, морамо у том правцу наћи одговарајући политички пут. За сада нам тај пут није познат. И сва искуства биће добра ако будемо могли да делимо идеје. Сва политичка искуства ће бити јако занимљива и добра. И не видим како, без тог пута, можемо да избегнемо генерализацију глобализованог капитализма који ће нас једног дана довести до рата. Ратови су већ ту. У разним деловима света. Земља попут Сједињених Америчких Држава је константно у рату већ 40 година: рат у Кореји, Вијетнаму итд. То је једна ратничка земља. И та мешавина капитализма и рата једног дана довешће до драматичних катастрофа.

Дакле, имамо све разлоге да се вратимо на идеју и појам – да колективна срећа представља повратак комунизму… Потпуно сам уверен да ће без повратка идејама комунизма човечанство сигурно доживети једну коначну катастрофу посредством рата. И вероватно неког коначног рата. Тако да то није само питање политике у ужем смислу те речи. То је заиста стратешко питање постојања човечанства као таквог.

обрадио Виктор