Владимир Томић: Чему служе закони – 2. део

Мало која држава вам може пружити тако неограничен избор могућности за лични просперитет и благостање као Србија! Наравно, ако сте од оних или уз оне чија је парола: ”Може нам се – за нас закони и прописи не важе!”

Легалност овој пароли ”одабраних” даје највиши суверен државе – народ! Својим чињењем или нечињењем, реаговањем или нереаговањем…

…Уговор потписујем као и сваки мобинговани радник без поговора, имајући у виду енормна овлашћења директора, корупцију извршне и судске власти, незаинтересованост синдиката за права радника и тоталну обесправљеност радника.

…Све сам уочио одмах, а морао сам да се правим да ништа не видим и да сам задовољан само зато што попут запослених у нашим фабрикама не морам да носим памперс пелене и да при томе осећам захвалност према држави што је субвенционисала моје радно место.

Муке по Владимиру – детаљи:

Музичка школа у Суботици, објавила је конкурс за радно место професора виолончела на одређено време у листу “Послови ” 04.12.2007 године. Конкурс је расписан за попуну радног места до повратка раднице са трудничког боловања. У конкурсу није назначено када радница треба да се врати на радно место. Подразумевало се да се ради о пуном радном времену.

Уредно сам у року конкурисао.
Одлучујући по приспелим пријавама за радно место професора виолончела, директор Школе је по препоруци Националне службе за запошљавање и по ургенцији Секретаријата образовања АП Војводине, на то једно радно место примио пензионера, са 40% радног времена, да би му допунио пуно радно време у Музичкој школи у Кањижи у којој је такође као пензионер активно радио по уговору о делу. Преосталих 60% радног времена првостепеном одлуком директора, такође по препоруци Националне службе за запошљавање и ургенције Секретаријата образовања АП Војводине, додељено је Сић Адриани, стално запосленој наставници у Музичкој школи у Сомбору, са пуним радним временом, без сагласности те школе да хонорарно ради и у Музичкој школи у Суботици.

Ја сам одбијен првостепеном одлуком, иако сам био регистрован на евиденцији незапослених лица Националне службе за запошљавање. Шта да радим, нисам био политички подобан да ме неко ‘’препоручи’’.  Првостепена одлука била је атипична. Одлука је имала два деловодна броја: 473-1/08 и 499-1/08. Против првостепене одлуке директора изјавио сам приговор Школском одбору. Одлучујући по приговору, Школски одбор је донео одлуку бр. 1/8 дана 04.01.2008. године, којом “усваја приговор” и тако у радни однос прима пензионера Мирка Молнара са 40% радног времена, Сић Адријану ангажује на 30% радног времена и прима мена на посао са 30% радног времена. Ја сам примљен на 30% уз образложење да не знам мађарски језик.

У стварности додељено ми је  6 ученика од којих 5 мађарске националности. Чланом 111 Закона о основама образовања и васпитања прописано је под којим условима се може засновати радни однос у школској установи.
Конкретно тим законом и Правилником о врсти стручне спреме наставника у основној музичкој школи није прописано знање језика националне мањине као посебан услов за заснивање радног односа у основној музичкој школи. Уговор о раду Школа је самном склопила 17.01.2008. године, до 31.08.2008. године, дакле на 7 месеци са 30% посто радног времена. Примљен сам на пробни рад од 3 месеца, без клаузуле да сам на замени раднице на трудничком боловању. Ученици које сам затекао били су у лошој свирачкој форми јер са њима није ништа рађено, нити су им часови редовно држани.

Међутим, сви ученици су били талентовани са наглашеном жељом да напредују. Зато сам већ у априлу успео да одведем ученицу ИВ разреда, С. К. на репрезентативно Међународно такмичење у Сремској Митровици и она је тамо освојила Другу награду, иако пре тога никада није наступила ни на интерном часу школе. Такође, моја ученица Б. Б. је на такмичењу у Бачкој тополи добила награду.

Уместо да 01. септембра 2008. године, школа самном склопи уговор о раду на неодређено радно време зато што сам претходно примљен на пробни рад на период краћи од годину дана, школа је самном склопила уговор на одређено време до 31.октобра 2008. године на 60% радног времена, уз упозорење да морам да предајем и италијански језик са 40% радног времена, уколико имам намеру да предајем и виолончело. Условљавање и уцена!

Ни у овом уговору нема ни речи о замени одсутне труднице. Око 10. новембра 2008. године, потура ми се да потпишем уговор датумиран на нерадни дан школе, 01.новембар 2008. године, важећи до 25.01.2009. године. Уговор потписујем као и сваки мобинговани радник без поговора, имајући у виду енормна овлашћења директора, корупцију извршне и судске власти, незаинтересованост синдиката за права радника и тоталну обесправљеност радника. Поново, 26. јануара 2009. године, школа самном закључује нови уговор важећи до 31.03.2009. године, опет на 60% радног времена без назнаке да сам на замени одсутног лица. Првог априла 2009. године у духу априлске шале, поново школа самном склапа Уговор о раду до 31.08.2009. године, овог пута наводи замену одсутног лица које се у међувремену није појавило на послу.

Фарса се даље наставља.
Уговор о раду датиран на 01. новембар 2009. године, важећи до 09. маја 2010. године, био је на пуно радно време. Потом, 01.09.2010. године поново склапамо нови уговор до 31.08.2011. године. Уговор о раду склопљен 01. септембра 2011. важио је до 31.августа 2012. године, опет са 60% радног времена. Последњи уговор о раду склопили смо 01. септембра 2012. године и он је важио до 21. фебруара 2013. године.

У овој ствари од самог почетка, Музичка школа је скривљено поступала.
Наводно, одсутни радник је био запослен у Школи са пуним радним временом. То произлази из норме од 100% распоређене на нас троје радника у периоду од 17. јануара 2008. до 31.августа 2008 године. Потпуно је било противзаконито да се три лица запошљавају ради попуне једног радног места. Следећих 4 године предавао сам виолончело и италијански језик, а био сам на наводној замени лица које је предавало само виолончело.

Како сам професор виолончела са положеним стручним испитом, а нисам професор италијанског језика и за тај предмет немам положен стручни испит, сво време док сам предавао виолончело и италијански био сам оштећен и материјално и нематеријално. Материјално зато што ми је припадао пун лични доходак за предмет виолончело који би био знатно већи него онај који сам добијао на основу зараде за италијански језик. Нематеријално сам оштећен зато што сам морао да припремам методске јединице за два, по својој суштини потпуно различита предмета. Једноставно речено дупло више морао сам да радим да бих добио мању зараду него да сам предавао само виолончело. Једноставно био сам искоришћаван. При томе, долазио сам из Новог Сада да бих ујутру у 7 и 30 држао часове италијанског језика, а добијао сам накнаду за путни трошак само за два дана недељно.

Супротно мом случају, Лазар Кондић који је у школу долазио само два пута недељно, имао је плаћен путни трошак за 5 радних дана и норму од 130% која се физички није могла уклопити у два радна дана. Ово из разлога што је наставник у музичкој школи дужан да своје радно време уклопи са могућностима ученика. Након што ми је прекинут радни однос за предмет италијански језик 01. новембра 2012.  године, Школа је била дужна да ми исплаћује пун лични доходак за предмет виолончело. Међутим, школа је фиктивно запослила Тамару Марковић, те јој уступила часове које није смела од мене да одузме. По истом обрасцу по коме ми је прекинут радни однос за италијански језик, прекинут ми је радни однос и за предмет виолончело дакле мимо одредби Закона о општем управном поступку, без спроведеног скраћеног испитног поступка, без захтева синдикату да се изјасни о мом случају… једноставно све је заударало на варварску оргију над мојим људским и радним правима. И овај пут, поднео сам приговор Школском одбору против решења директора и скренуо пажњу директору као и за италијански језик, да имам право да радим до одлуке Школског одбора. Поново ми је запретила полицијом и ја сам напустио школу.

Истина је међутим да сам у Школи у сталном радном односу за предмет виолончело, а то је утврдила и инспекторка просвете Актом бр. ИВ-03-614-54/2012 од 27.11.2012. године, након што сам јој усмено указао на законске основе. Међутим, инспекторка рада није донела решење које би била дужна принудно да изврши јер је штитила дискриминаторско пословање школе. Осим тога, наводно придошла наставница са трудничког боловања почела је да ради у Школи на основу Решења бр. 491/2 од 27.10.2003 године. У образложењу тог решења између осталог стоји:

Увидом у персонални досије, односно из приложених докумената именованог
утврђено је:

• да испуњава све опште услове (изостало да испуњава посебне услове за
  заснивање радног односа на неодређено радно време);
• под условом да положи испит за лиценцу у року од две године.

Радница отишла на одсуство имала је више од 4 године радног стажа, а лиценцу у међувремену није стекла. Зато Школа са њом никада и није склопила Уговор о раду већ је склопила Уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности бр. 404/79 од 01.07.2006. године. Осим тога, у судском поступку прибавио сам радни досије раднице коју сам наводно мењао. Из превода судског преводиоца за мађарски језик произлази да наставница уопште и нема високу стручну спрему, а да је током петогодишњег одсуства са посла спремала испит који је требала да полаже 15. априла 2011. године, иако јој је Музичка академија у Београду нострификовала диплому 12.07.2001. године, коју је стекла 16. јуна 2000. године.

Како сам се осећао свих пет година током рада у Школи, најбоље је илустровати субјективним осећајем беспомоћности од првог дана рада. Све сам уочио одмах, а морао сам да се правим да ништа не видим и да сам задовољан само зато што попут запослених у нашим фабрикама не морам да носим памперс пелене и да при томе осећам захвалност према држави што је субвенционисала моје радно место.