Твртко Марас : Налетачевићеве мајмунарије
Видјели смо да су комунисти људе схваћали озбиљно. Сматрали су да људи морају понијети одговорност за организацију друштва, и да ће укљученост широких слојева донијети стабилност друштвеног уређења.
Тако је и било, док се политика није промијенила, због бар три фактора: прво, у благостању се људи распусте и толерирају ситне неправде, па се патолошки типови, користећи те ситне неправде, полако попну на руководне функције. Друго, сами комунисти су почели опортунисте и шупље послушнике припуштати у власт, јер им је, у познијој доби, постало све теже управљати сложеним државним институцијама, а једноставније издавати налоге око којих нису морали пуно размишљати, и које би опортунисти извршили без поговора. Треће, због нарушене квалитете руководних структура, западне обавјештајне службе су без проблема упале у варијанту, и почеле подмићивати, с циљем разваљивања суверености Југославије.
Ипак, властитом грешком, окупатор је провео дјеломичну окупацију, и оставио нам функционалан демократски сустав. Сада имамо много повољније увјете за политичко дјеловање, од увјета што их је комунистичка партија имала иза 1918. године. Наравно, главни принципи демокрације, братства, једнакости и слободе вриједе као и тада. Промјена технологије и побољшање материјалног стања не мијења универзалне људске вриједности. Морамо се, дакле, ослонити на људе, њихове способности и квалитете, изолирајући патолошке утјецаје уског круга патолошких типова.
Појава извјесног “Белог” на изборима у Србији потакнула је велику буку. Човјек за то није особно заслужан, заслужнима би се могло означити медије који га преносе, људе који му наивно вјерују или га обожавају, или можда, и агенте задужене да га промовирају. Не знам што тај човјек доиста мисли, нити знам да ли иза њега нетко стоји. Не знам да ли су му намјере добре или лоше, ни да ли ће у кључном тренутку издати оне који од њега нешто желе, на темељу онога што су о њему до сада сазнали. Осим што све то не знам, то ми није ни важно, а не би требало бити важно ни било коме другоме.
Наиме, “Прелетачевић” се спрда с озбиљним стварима. Људи око њега увјеравају народ да је народ изваран, депресиван, јадан, неактиван, глуп, поражен, и све остало, што повећава дефетизам и спречава политичку борбу. Не знам, дакле, што сви они мисле, али поуздано знам да овако неће постићи позитиван резултат, у смислу поправљања стања за најшире слојеве становништва.
Поуздано знам и да су повици “Само јако”, та врста хумора која се врти око “Прелетачевића”, и те врсте теорија о рушењу власти хумором и уличним протестима, обично потакнуте од самих окупатора. Поуздано знам и да је медијска подршка на Прелетачевићевој страни, и то на начин који готово да јамчи прихваћање циљева окупатора. Уосталом, тако вођена кампања окупатора не може озбиљније угрозити, јер ће на власт доћи људи који се понашају по популарном предизборном слогану из једног хумористичког стрипа: “Ми ништа не обећавамо, и то и извршавамо!”. У Хрватској је један локални кандидат био још духовитији: “Гласајте за мене, вама ће бити исто, а мени боље!”. Ако такав кандидат дође на власт, окупатор га “узме под своје”, понуди му подршку у обнашању власти, а ако га нови кандидат одбије, у народу нема чврсту идеолошку базу на којој би могао темељити своју комуникацију с грађанима, и захтијевати да га грађани заштите на функцији, и очувају предизборну политичку платформу. Окупатор га тада лако руши.
Ако нетко тврди да је “Прелетачевић” заправо добар момак, и да не зна како би другачије дјеловао, то би могла бити и истина. Међутим, из описаних разлога, он на дужи рок не може донијети ништа добро.
Претпоставимо најбољу комбинацију околности повезану с глупостима које испаљује: рецимо да је Прелетачевић под утјецајем страног политичког фактора, који има позитивне намјере према Србији, и да ће тај страни политички фактор након избора, ако Прелетачевић добије власт, с њиме покушати створити боље друштво. Све претпостављено до сада је довољно невјеројатно, али се мора зачинити и додатном спознајом. Страни ће полтички фактор, наиме, на властитом терену, у својој матичној држави, имати снажну опозицију која ће с разлогом питати: у реду, добили смо у Србији, зашто да то туђе не узмемо себи? Тко ће у страној држави смјети преузети одговорност за то што Србији није узео освојено на изборима? – и тако ће се само замијенити подложност једном господару подложношћу другом.
Хрватска је, уосталом, красан примјер како се шупље националистичке и квазикапиталистичке флоскуле претворе у робовање “изворима” демокрације. С друге стране, ако народ добије идеју што жели са собом, лакше ће са страним партнерима успоставити стабилне политичке односе. Уз све своје мане, Тито је подршку народа и успоставу баланса страних сила у међународним односима, изврсно проводио у дјела.
Било који политички фактор, па тако и циркусант “Бели”, стабилни поредак може остварити само широким друштвеним договором, солидарношћу и прихваћањем највиших стандарда хуманистичких вриједности.
Друштвени договор није шала: ради се о шумама, рудницима, прометницама, производним фирмама.
Окупатор функционира на принципу детаљно припремљеног и савјесно изведеног пљачкања точно одређених врста ресурса, имовине и утјецаја. Таквом се дјеловању окупатора може супротставити само добро информиран народ, који је изабрао и поуздано водство, и који је добро упознао вриједност терена на којем чува сувереност. Дјечји излети у националне паркове и учење географије имају баш ту улогу. Јасно, код нас је сада и образовни сустав у проблемима, па учитељи не налазе праве начине да мотивирају и мобилизирају дјецу за учење с чак и домољубним мотивима.
Данашњи, не знам како да их назовем, неокомунисти, млади бунтовници и остали, не могу кроз доскочице, у длаку идентичног “звука” као да су изашле из америчких тинејџерских серија, “подићи” народ и остварити праведније друштво. Окупатор им је медијску контаминацију и пласирао с циљем да изазове непродуктивни шум у комуникацији. Док је демокрација присутна у политичком животу, мјера успјеха у политици је успјех политичког рада, и организације таквог рада с грађанима, на озбиљан и политички продуктиван начин. Задатак није лак, али је много здравије да смо несретни што још не можемо такав задатак извршити, него да се хистерично веселимо властитим мајмунаријама. Јасно, увијек се нешто може направити, увијек се може политички дјеловати, а какве би ту могле бити методе можете погледати овдје: хттп://www.алтермаинстреаминфо.цом.хр/вијести/сто-да-се-ради-и-какохрватску-
На исти начин како то вриједи за Хрватску, вриједи и за Србију.
За Народни фронт – Твртко Марас