МОДЕРНИ РОБОВЛАСНИЦИ И ПОЛИТИЧКИ РЕКЕТ

Управо сам прочитао податке како у Хрватској постоји преко 10 000 људи који мјесецима нису примили плаћу. С обзиром да се неисплата плаће третира као казнено дјело поставља се питање – како још не постоји случај да је нетко због тога одговара?
Иако су том чињеницом угрожена егзистенцијална питања запосленика нитко до сада није позван због одговорности. У исто вријеме тај исти радник који се нашао у дуговима нема начина да подмири обавезе према држави и остаје без имовине коју му деложацијом одузимају овлаштене “правне” особе. Не постоји правни акт којим би се заштитили приватно власништво несретног радника, али у исто вријеме моћници који су проневјерили милијуне па чак и милијарде куна, утајили порез држави имају заштиту те исте државе. Не смије им се рећи да су дужни и одмах то називају инсинуацијама те пријете тужбама (случај Керум).
Значи, ухљеби и политички подобници нам се смију у лице и пјевају “Не може нам нитко ништа, јачи смо од судбине” (случај кад браћа Мамић усред затвора пјевају и исти дан изађу из затвора). Ивица Додворић; пардон, Тодорић – 46 милијарди куна дугова и државни апарат се диже на задње ноге како би га спасио.
Зашто правила нису иста за све?
Интересантно је како његов човјек из финанцијског сектора постаје министар финанција РХ који сада тврди да није био упућен у проблем пословања Агрокора. Не изгледа ми то баш случајно и мислим да се ту итекако ради о сукобу интереса, али је проблем изгледа већи него што је то итко очекивао па се није могао сакрити. Апетити “газде” су очито били превелики. Но, нигдје назнаке да му пријети деложација из Кулмерових двора нити пљенидба имовине.
Закон? Живимо ли у истој држави?
6 милијарди куна утајеног пореза није криминал? Док 70% радничке класе живи од минималних примања дотле нам се елита купа у луксузу, зидове кити умјетничким дјелима и иде на сафари по егзотичним дестинацијама. Чијим новцем плаћају? Новцем својих робова које готово у торовима држе као стоку. Јер ако радник кад иде обављати нужду мора картицу провући кроз бројач улазака у тоалет или кад трчећи жури на своје радно мјесто чим сирена означи крај паузе – што је то него доказ модерног ропства.
Али зачудо не постоји нити пасиван отпор радничке класе. Видљиво је да је накарадни капитализам у пуном замаху. Свијест се буди, али постоји страх јер много индиција постоји да су и синдикалне вође у спрези с политичком структуром. Политичари се бахато хвале како је дефицит БДП-а у опадању, али на који начин?! Па све то санирају новцем порезних обвезника чија су плећа оптеретили масом намета као што се спомиње и увођење пореза на имовину. Обични човјек суочен је с невиђеном неправдом, али беспомоћно испашта и трпи док њиме управљају на даљински.
Славонски Бећар – Народни фронт