ГАРДИЈАН : СОЦИЈАЛИЗАМ СА КИЧМОМ – ЈЕДИНА АЛТЕРНАТИВА ЗА 21. ВЕК
Социјализам се враћа. Сви који су га почетком деведесетих прогласили мртвим и сахранили на “крају историје” данас само бесно шкргућу зубима. Јасно је да улазимо у предвечерје овог система, када ‘’Нова Република’’, која је дуго година била пропагатор америчког неолиберализма, објави текст под насловом “Социјализам какав је потребан Америци”, је на хоризонту некаква суштинска промена.
Наизглед мекани неолиберализам, чији су најпознатији представнииц Тони Блер, Бил Клинтон и Пол Китинг је изгубио своје симпатично рухо и мноштво симпатизера, и то не само у англо-америчком свету. Нови покрети левице, условљени падом поверења у неолиберализам, ничи широм Европе. Заједничка агенда свих тих покрета је да изазову постојеће политичке партије, да их уклоне са кормила економско-идеолошких мера штедње, иза којег су стајали последњих деценија.
Подршка социјализму долази из популације у којој је мноштво млађих од 30 година, прекаријата којег је искуство економског пропадања и растуће неједнакости окренуло од централних политичких прича.
Међу владајућом класом, идеја, да је тржиште супериорно у односу на политику, је толико укорењена у умовима да већина у тој класи не може чак ни критички да је одреди као претпоставку, а не истину. То је за њих “здраворазумска ствар” и “опште знање”. За сваки проблем неолиберали имају увек исто решење: смањити порезе, приватизовати и пустити тржиште да само регулише.
Људи су, природно, почели да траже алтернативно решење. И када га нису пронашло у носталгичним државно-наионалним покретима, окренули су се оним решењима која би могли да назовемо социјалистичким.
Али, како данашњи адвокати социјализма на западу у ствари виде социјализам?
Лакше је описати шта се том политичком полу данас не свиђа, него дефинисати широку идеју социјализма једном реченицом. Очигледно је да социјализам имплицира одбацивање финансијског капитализма – неолиберализма. Тај систем је обогатио 1 % популације преко сваке мере, и омогућио им политичку моћ без преседана, док су сви остали стагнирали, изгубили квалитет живота, стандард и сигурност.
Модерни социјализам одбацује идеју “хуманог капитализма” и раскида са социјал-демократском и либералном политичком традицијом која тргује, прихвата и пактира са неолибералним идејама штедње, организацијом нових радних односа и тржишта које се само уређује.
Са друге стране, данашњи социјализам не дели ентузијазам за апсолутно централно планираном економијом.
Зато он на западу данас није једна, заокружена, идеологија, већ више “социјалдемократија која се не извињава” или “либерализам са кичмом”. Он се залаже са раскидање са тржишном економијом, захтева универзални приход за грађане, бесплатно школство и здравство, много више минималце и слично.
Раскид са неолиберализмом у западним круговима левице је важан, али је још важније да алтернатива не буде само списак лепих жеља. После деценија критике, пред социјализмом је задатак да смисли систем и да уложи напор у борби за његово успостављање.
Дефиниција радника се променила у 21. веку. Данас је могуће радити од куће, радити у ходу, помоћу средстава комуникације, рачунара, телефона и слично. Вредност рада у услужном сектору, веб сајтова, дигиталних садржаја, софтвера, уз аутоматизацију производње поставља социјализму изазове на које он може да одговори.
Али, мора да замисли како би изгледала економија у којој постоји мешовит систем и везе између великог и малог бизниса, друштвеног и државно контролисаног бизниса, удружења грађана, кућне радиности и непрофитних организација. Под неолиберализмом, велики приватни корпоративни бизнис је пружао грађанима услуге и робу, на рачун јавних предузећа, државних предузећа, малих фирми, породичних бизниса и кућне радиности. Он је преузео контролу над економијом од државе.
Истовремено, и пропорционално томе, угрожена су права радника, а повећана права послодаваца. Последице су и комбинација концентрације новца и моћи у малом броју руку, опадање зарада и стандарда, као и успорен економски развој.
Социјалистички програм би одузео главну економску активност корпоративном бизнису и преусмерио је у другачије организоване привредне чиниоце. То би, укратко, био обрнут програм од оног неолибералног програма приватизације и препуштања тржишту. Капиталне инвестиције, попут инфраструктуре, енергетике, ресурса и слично, би биле враћене у друштвено власништво.
Али, уклањање последица неолиберализма није једини задатак социјализма. Његов главни задатак има друштвену вредност. Он мора да употреби технологије како би омогућио другачији друштвени развој, такав да дугорочно доноси материјални, друштвени, образовни и духовни добробит свим људима.
Идеја о социјалистичком друштву са неограниченим приступом основној заради и раширеним пружањем бесплатних услуга се чини утопостичким. Али, у краху неолибералног система вредности, утопистичка визија је више него потребна. Да би се људи покренули у борбу за промене, више није довољно обећавати им минималне промене и дотезање постојећег система.
Социјалисти су краткорочне акције и победе увек увезивали у борбу за свој дугорочни циљ. Зато су, и маргинализовани, остали баба-рога и основни страх капиталистима и конзервативцима.
Покрети на левици су видљиви. Они поново задобијају симпатије и од атомизованих група, полако али сигурно клизе у сопствено укрупњавање, како би закорачили у центар политичке борбе. То је знак свима у социјалдемократским партијама да одбаце у потпуности неолиберализам и да раскину са досадашњим методама. Они морају да прихвате социјализам отворено, јавно и без задршке, како би свима, и на левици а и у маси народа било јасно да је социјалистичка идеја организовано кренула у борбу.
http://borba.rs/kolumna/socijalizam-sa-kicmom-jedina-alternativa-za-21-vek-877
