Тоталитарни капитализам
Ово је превод чланка Џорџа Монбиа из британског Гардијана. Свака сличност са Србијом (ни)је случајна:
Нова књига ауторке Нанси Меклин ,,Демократија у ланцима: дубока историја десничарског потајног плана за Америку” је кључ за разумевање политике у последњих 50 година. У књизи ауторка открива оно што је претходно било невидљиво. Ова професорица историје је до својих сазнања дошла сасвим случајно када је на универзитету Џорџ Мејсон у Вирџинији наишла на несортирану архиву извесног Џејмса Бјуканана и у њој на тајну преписку о милионима долара које је факултету доделио милијардер Чарлс Кох.
Њено откриће у овој ,,кући страве” показује како је Бјуканан, у садејству са бизнис тајкунима и њиховим институцијама, развио један тајни програм о потискивању демократије у корист богаташа. Тај програм данас обликује политику – и то не само у Америци.
Бјуканан је био под снажним утицајем неолиберализма Фридриха Хајека и Лудвига фон Мизеса, као и поборника надмоћи приватне имовине Џона К. Калхуна, који је у првој половини XIX века сматрао да слободу чини апсолутно право да се са приватном имовином (укључујући и робове) ради како се хоће; било која институција која покуша да ускрати ово право је агент угњетача који експлоатише власнике имовине у корист ,,незаслужене масе”.
Џејмс Бјуканан је саставио ове утицаје своју ,,теорију о јавном избору”. Основа ове теорије је тврдња да друштво једино може да се сматра слободним ако сваки грађанин има право да стави вето на одлуке друштва. Оно што је Бјуканан подразумевао под овим је да нико не сме да буде опорезован против своје воље. Богаташи су експлоатисани од стране људи који користе своје гласове да захтевају новац који су други зарадили, кроз недобровољни порез, у корист јавне потрошње. Дозвољавање радницима да оснују синдикате и наметање пореза на доходак су све облици ,,озакоњене дискриминације” против власника капитала.
Било који сукоб између ,,слободе” (дозвољавање богаташима да раде шта хоће) и демократије треба да буде пресуђено у корист слободе. У својој књизи ,,Границе слободе”, Бјуканан запажа да је ,,деспотизам можда једина организациона алтернатива политичкој структури коју имамо”. Деспотизам као одбрана слободе.
Његов предлог је била ,,уставна револуција”: стварање неопозивих препрека како би се ограчинио демократски избор. Током целог радног века спонзорисале су га богате институције, милијардери и корпорације и уз њихову помоћ развио је теоретску визију своје уставне револуције, као и стратегију за њено успостављање.
Објаснио је како покушаји против сегрегације у школству на америчком југу могу да се саботирају – тако што ће се основати приватне школе спонзорисане од стране државе. Он је био тај који је први дао предлог о приватним универзитетима и захтевима да студенти плаћају целокупну школарину: првобитни циљ му је био угушивање студентског активизма. Ургирао је да се социјалне службе приватизују, као и многе друге функције државе. Желео је да раскине везу између људи и државе и да уништи веру у јавне институције. Укратко, желео је да спасе капитализам од демократије.
1980-те најзад му се указала прилика да успостави свој програм. Био је позван у Чиле где је помогао Пиночевој диктатури да напише нови устав, који, делимично захваљујући препреденим Бјуканановим зачкољицама, није имао начина да се преокрене. У сред тортуре и убистава, његов савет режиму је био да увећа програм приватизација, мера штедње, монетарне рестрикције, дерегулације и уништавања синдиката: пакет који је покренуо економски колапс 1982.год.
Ништа од овога није омело шведску Академију која му је, уз помоћ његовог поклоника Асара Линдбека на штокхолмском Универзитету, доделила Нобелову награду за економију 1986-те. То је била једна од неколико одлука Академије која је дала овој награди токсични укус.
Његова моћ међутим почиње да се осећа оног момента када је Кох, данас седми најбогатији човек у САД, одлучио да Бјуканан поседује кључ за трансформацију друштва који је он исчекивао. Кох је чак и идеологе као што су Милтон Фридман и Ален Гринспан сматрао ,,проданим душама”, јер су они разматрали како да повећају ефикасност државе, радије него да је у потпуности униште. Бјуканан је, међутим, ишао до краја.
Меклин каже да је Чарлс Кох дао милионе долара у прилог Бјуканановом раду на Џорџ Мејсон Универзитету, чија катедра за право и економију више личе на корпоративне него на академске организације. Запослио је економисте који ће одабрати револуционарни ,,кадар” за успостављање његовог програма (Мари Ротбард са Като института који је формирао Кох, ургирао је овог милијардера да проучава Лењинове технике и примени их за ,,либертаријанску ствар”). Тако су међу њима започели да развијају програм за промену правила.
Преписка коју је пронашла Меклин показује да је Бјуканан сматрао да је тајност кључна. Рекао је својим сарадницима да је ,,тајност завере неопходна у сваком моменту”. Уместо откривања свог крајњег циља они би тако преузимали постепене кораке. На пример, ако имају за циљ уништење система социјалне сигурности, они ће тврдити да га спашавају, јер би систем без радикалних ,,реформи” пропао (звучи познато?). Мало по мало ће на тај начин изградити ,,контра-интелигенцију”, повезану са ,,огромном мрежом политичке моћи”, која ће на крају постати нови естаблишмент.
Кроз мрежу ,,политичких мозгова” коју су спонзорисали Кох и други милијардери, кроз њихову трансформацију Републиканске партије и стотине милиона долара уливене у изборне трке за Конгрес и у законодавству, кроз масовну колонизацију Трампове администрације од стране ове мреже и смртоносне кампање против свега у јавном сектору, од државног здравства до акције за сузбијање климатских промена, фер је рећи да Бјукананова визија сазрева у САД.
И не само у САД. Читање ове књиге се чини као одмагљавање прозора кроз који се гледа британска политика. Ломача регулатива кроз коју се огледа катастрофа Гренфел куле, мере штедње, гашење јавних служби, увођење школарине за студенте, као и контрола над школама: све ове мере прате Бјукананов програм дословце. Колико ли је људи само свесно да Камеронова идеја о ,,слободним школама” (приватизоване школе, прим. прев.) води порекло у покушајима да се спречи десегрегација на америчком југу.
У једном смислу, Бјуканан је имао право: постоји унутрашњи конфликт између онога што је он називао ,,економска слобода” и политичке слободе. Потпуна слобода за милијардере значи сиромаштво, несигурност, загађење животне средине и уништење јавних служби за све остале. Ми никада не би гласали за ово и то је разлог за успостављање овог програма кроз тајност, превару и ауторитаријанску контролу. Избор који имамо је између неограниченог капитализма и демократије. Јер оба не можеш имати.
Бјукананов програм је рецепт за тоталитарни капитализам. Његови следбеници су тек започели његово успостављање. Али ипак, захваљујући открићима Нанси Меклин, ми сада можемо да разумемо агенду. Један од првих правила у политици је, спознај свог непријатеља. Напредујемо.
Превод: Мира Главарданов
Извор: George Monbiot “A despot in disguise: one man’s mission to rip up democracy”. The Guardian, 19. јул.