РАДНИЦИ ПРИВАТНИ СЕКТОР VERSUS РАДНИЦИ ЈАВНИ СЕКТОР
У Хрватској је слична ситуација као у Србији. Радничка је класа подијељена на приватни, државни и јавни сектор. Онај дио у приватном сектору страдао је први и већ 26 година трпи капитал-тоталитаризам у пуном спектру зла типичних за тај систем. Док је дио запослен у јавним службама и државним фирмама остао крајње незаинтересиран,блазиран и негативно постављен према побунама радника приватног сектора. Нама су изгласали капитализам, а сами наставили живјети по социјалистичким начелима, истовремено хвалећи ”предности” капитализма на сва уста.
Сад, кад је и њима догорјело до ноктију,кад су окусили само мало капитализма којег толико хвале –позивају на јединство хрватске радничке класе и улицу. Како би задржали своје позиције, а не промијенили систем. Мој је одговор таквима: Неће проћи,браћо. И ваше фирме треба приватизирати да бисте из непосредне близине и на властитој кожи могли спознати што је то капитализам за којег сте гласали, борили се, хвалили га и псовали нас кад смо се жељели бунити раних 90-их, називајући нас непријатељима. А кад нам свима једнако дође вода до носа,заједно ћемо представљати моћну силу која ће се моћи међусобно солидаризирати и ударити гдје треба, како би нам свима било боље, не само вама, господо којима је сметало бити друговима.
Кад се псето које сте пустили у кућу покако’ насред кухиње, најбоља метода учења, да то више не чини, јест да му њушку забијете у то говно. У овом филму радничка класа државних фирми је то псето, капитализам који су довукли је гованце, а приватизација и њихових до сада државних фирми је забијање њушке у властито говно. Другачије не бу ишло, другови.
Напао ме један ”господин” из ИНА-е ријечима: ”Је, твоја је крава крепала, сад треба и моја?”
Мој је одговор гласио:
Моја крава је била жива, здрава и добра крава док 1991. нису разбојници дошли на моје двориште. На моје очи извели су моју краву из стаје, заклали је и подијелили месо између себе. Кад сам звао у помоћ јер сам нисам могао пружити отпор разбојницима, не само да се нисте одазвали, него сте се наслонили на плот, показивали прстом и смијали се мојој невољи. Од тада, живим без своје краве, а радим око туђих, да преживим… а лоше живим.
А сада, господо којима је сметало бити друговима, кад су ти исти разбојници дошли и у ваше двориште и вашу краву изводе из стаје и спремају је се заклати – вриштите и позивате ме да се тучем с разбојницима за вашу краву. Не бу то так ишло. Сад је мој ред да се наслоним на плот, показујем прстом и фрчем се од смијеха кад ће разбојници дијелити месо ваше краве између себе.
А кад будемо сви без крава и живјели од рада око туђих крава (а имали смо своје), лакше ћемо се договорити како да се отхрвамо тим разбојницима, похватамо их и побијемо, поново узгојимо наше краве и научимо пазити да кад дођу неки други разбојници у пљачку код једнога – сви скочимо на ноге и пролијемо њихову крв. Другачије тешко да ће моћи и да је реално.
Славен Славичек, Народни фронт
