Данијела Ружичић : Субвенције страним инвеститорима

 … ко заправо инвестира у Србију? Они у Србију или Србија у њих?

Економска политика која се огледа у давању субвенција страним инвеститорима за нова радна места подразумева да Влада Републике Србије упорно даје новац од својих пореских обвезника у џепове пребогатих страних фирми. Логично питање је, ко заправо инвестира у Србију? Они у Србију или Србија у њих?

Ниједна држава у свету не даје оволике подстицаје када су у питању страни инвеститори. Међутим, истина је заправо да држава на овај начин плаћа цену због јако лошег пословног амбијента, неефикасног правног система, неефикасног јавног сектора. Тај новац треба усмерити у подстицање домаћих инвеститора.

У 2015. години, држава је дала субвенције за 23 компаније у износу од 117,775,636 евра. Велика већина ових компанија није ни почела са радом, а мали део запошљава тек око 200-300 радника.

Ево како то изгледа кад страни инвеститор дође у Србију: страна компанија дође у неки град у Србији и пожали се да нема квалитетан пут, прилаз, да нема канализациону мрежу, да има проблема са напајањем струје и да би требало да се подигну трансформатори, јер машине траже озбиљно снабдевање електричном енергијом. Низ инфраструктурних ставки обично недостаје. Различита министарства и различити министри онда кажу – дођите и инвестирајте, а пошто ћете ви то брже саградити сами, нека вам неко обави те радове, а онда пошаљите рачуне министарству и ми ћемо све да платимо из буџета. Наравно, без тендера. Такав начин давања новца без јавних набавки доводи у питање поштовање закона. Колико је заправо новца дато и где је све отишло, јер све то спада у субвенцију. Новац је дат инвеститору, на овај или на онај начин, а резултата нема.

Чак ни нови Закон о улагањима није решио тај основни проблем, не зна се који су то типови инвеститора и у којим гранама. Тако на пример, у последњих неколико година долазе компаније које су везане за производњу текстила или неке текстилне производе за аутомобилску индустрију. Чак 60 одсто инвестиција биле су такве. Дакле, реч је о нископрофитним инвестицијама, из сектора где не постоје вискотехнолошки производи и где инвеститор долази у неку земљу јер ту има јефтину радну снагу. Код нас у последњих пар година, рецимо, нема немачких улагача већ је највише италијанских фирми које се селе из Румуније или других земаља где је цена рада постала већа.

Проблем је у томе што, када они добију високу субвенцију (и по 20 милиона евра) и запосле одређен број људи, практично у првој години или две – добијају бесплатно радну снагу. У текстилној индустрији радна снага у калкулацији финалног производа чини 65 до 80 одсто велепродајне цене. То значи да, ако не улажете ништа у раднике, у првих годину-две рада можете да спустите цене производа за 20, 40 и 50 одсто и убијете конкуренцију на тржишту. Зато се последњих година у Србији десио масовни дампинг где су, и поред тога што су те компаније примљене овде да би извозиле производе, оне производиле огромну количину робе коју су пласирале на домаће тржиште и убиле су цене других произвођача. Тако смо можда добили 4.000 или 5.000 радних места које су те компаније отвориле, али смо их изгубили 5.000 до 10.000 у нашим предузећима. И за коју годину ће те компаније мало по мало одлазити у неке друге земље, које имају повољније услове, а Србија ће остати са мањком хиљада радних места.

Не треба давати субвенције по основу запошљавања!

Рачуница је проста: субвенција износи 10.000 евра по радном месту, а нето зарада у тим компанијама једва прелази 200 евра месечно. Порези и доприноси износе око 140-150 евра месечно по запосленом те држава приходује од 1.600 до 2.000 евра годишње на основу свих пореза и доприноса на зараде у фабрикама. У најбољем случају, држава преко пореза и доприноса може да покрије улагање тек после пет до шест година.

У суштини, привлачење страних инвеститора у Србији изгледа овако: доведемо га, дамо му земљиште, укинемо таксе (наше фирме плаћају све то), дамо му субвенцију за запошљавање и он добије бесплатну радну снагу у првих пар година. Онда се углавном испостави да нема ниједног домаћег добављача, то јест да готово сву сировину и репроматеријал увози. Једина корист од њега је то што се локалној самоуправи враћа 10 одсто пореза на зараде. Када се израчуна шта смо му дали, колико је та компанија извезла и платила пореза на добит, колико је дала за зараде након пар година када искористи новац за субвенције… у већини случајева држава трошак не може да врати не за пет, већ ни за 20 година, а странци се код нас не задржавају толико.

Неопходно је што пре напустити овакву праксу и средства из буџета улагати у покретање домаће производње.

Извор : Данијела Ружичић