Од борбе за право гласа до права на абортус
Осми март је један дан у години када тематизујемо положај жене у друштву. То није „Дан борбе за абортус“ није „Дан швалера“ није „Дан цвећа и бомбоњера“ није дан за лаки плен. Борба за равноправност у друштву је много више од парола о родној равноправности са скупштинске говорнице и много више од качења кецеља.
У време велике економске кризе између два светска рата веома се повећао број прекида трудноће – абортуса. У Немачкој нпр. од нестручно и илегално урађених абортуса, у 1931. години умрло је 44.000 жена. А онда је на власт дошао Хитлер и Дан жена је укинут , а проглашен је „Дан мајки“. Жене су редуковане на место у породици и рађање.
Не бих да набрајам историјске датуме, протесте радница текстилне иднустрије у Америци, па у Русији, не бих да распаљујем расправу о томе ко је коме био узор, али бих свакако да поменем 129 радница изгорелих у пожару насталом у време њиховог протеста за боље радне услове. 51 годину након првог штрајка радница текстилне идустрије у Њујорку , на исти дан и на истом месту жене, раднице, године 1911. године поново су започеле штрајк.
Овога пута послодавац је раднице закључао у фабрици. А онда се догодио пожар и раднице су изгореле у њему.Те жене, супруге, мајке, сестре… животима су платиле свој покушај да за раднице текстилне индустрије изборе боље радне услове.
Ређали су се ратови, револуције, штрајкови, неправде…на политичком небу палиле су се звезде водиље. Клара Цеткин, Надежда Крупска, Марие Јуцхацз, Александра Колонтај, Роза Луксембург…и многе,многе друге које су се бориле за социјалистичку идеју и бољи положај жена у друштву.
Епохе су се смењивале, жене су у различитим условима имале различита права, у различитим системима различити положај, али једно се искристалисало као заједнчко женама у свим системима – рађање и материнство које оплемењује, али не спутава.
Није ми намера да дајем предсност женама које рађају. Још мање желим да упирем прстом у нероткиње било да су то својом вољом или вишом силом. Жеља ми је да жене имају услове који омогућавају слободан избор .
Слободан избор никако није безусловно право на абортус као ни што рађање не може бити обавеза ни према породици, ни према држави, ни нацији. Рађање је природна појава и потреба а не системско увећање броја становника.
Јуче су освануле кецеље на споменику Николи Тесли и патријарху Павлу. На њима су феминисткиње написале поруке. Николи Тесли тј. мушкарцима да је наука женског рода, а патријарху да је абортус женско право.
Да је наука женског рода је чињеница која је у овом контексту, по мени, омашила сврху. Да је абортус женско право врло је дискутабилно. Такве ставове смтрам екстремним. Потегла бих ону народну: “Ударио тук на лук“ – покојни патријарх је у својим посланицама жени додељивао типично традиционално верску улогу послушнице, мужу покорне и рађању посвећене мученице. Феминисткиње иду у другу крајност и бране право на абортус као да је он сам себи сврха. А није.
Друштво је разуђено, држава Србија таква каква је, а жене су опет жртве породичног насиља. Када кажем:“ опет“ мислим на систем у којем живимо а у којем је насиље постало друштевно прихваћено .
Нити је свака жена жртва, нити је сваки мушкарац насилник. Јасно је то, али у времену у којем живимо велики су притисци на појединца а пошто притисак најбоље функционише по вертикали жена је изложенија разним врстама притисака.
Капитализма се ослања на конзервативни модел живљења а у њему је жена мање плаћена, мање се школује, мање је уважена и често злоупотребљена : економски, биолошки, сескуално…
Како често бива систем бумеранг је прорадио, жене су окренуле ћурак, па по принципу „клин се клином избија“ узвраћају ударац инструментализацијом сексуалности, еротским уценама, рађањем као професијом….
И како „Свака врећа нађе закрпу“ намножиле се политичке партије које лове “потребе народа“, феминисткиње које удовољавају просветљенима или мисле да просветљавају, уствари егзибиционисти који откривају топлу воду и рупу на саксији.
А о свему томе није било говора 1857. када су раднице желеле да могу да издрже на радном месту, и да буду и мајке и супруге. Блуза закопчаних до грла, сукања до земље под слободом су пордразумевале право на достојанствен положај на радном месту, на осмочасовно радно време.
Сумњам да би било која од жена које су започеле борбу за равноправни положај жене у друштву данас поздравила и под слободом схватила порнографију која је постала саставни део живљења .
„Мој стомак припада мени“ парола коју користе феминисткиње када оправдавају абортус је исто толико бесмислена као када би једна традиционална жена која воли да рађа и одгаја децу понављала: “Мој стомак припада њему.“
Осми март је један дан у години када тематизујемо положаај жене у друштву. То није „Дан борбе за абортус“ није „Дан швалера“ није „Дан цвећа и бомбоњера“ није дан за лаки плен. Борба за равноправност у друштву је много више од парола о родној равноправности са скупштинске говорнице и много више од качења кецеља.
У то име – живео међународни празник Дан жена!
Живео Осми март!
Мирјана Врућкић, Народни фронт
