Народни херој Бранислав Параћ Реља

Ако је неко послужио као инспирација јунацима из серије ”Отписани”, онда је то Бранислав Параћ Реља.

Тешко да има човека у Југославији који није уживао у ”Отписанима”, дивио се храбрости београдских илегалаца, осетио атмосферу и тежину ланаца у окупираном Београду, смејао се Прлету и Јоци…

Опет, последњих двадесет година, под десничарским цунамијем историјских фалсификата, релативизације значаја и величине ослободилачке борбе у Југославији, а нарочито услед покушаја рехабилитације разних квислинга (где је врхунац илегално, јадно и шибицарско поништење пресуде Дражи Михаиловићу) – раширило се схватање да су ”Отписани” плод чисте фикције и комунистичке пропаганде, а појавили су се и неки надриисторичари који, чисте свести и здраве памети, тврде да је у окупираној Србији укупно погинуло 2 Немца, од којих један у саобраћајној несрећи.

Оно што је очигледно, та зајапурена ревизонистичка машинерија не успева да здраворазумском методологијом докаже никакве фалсификате бивше социјалистичке власти, па уместо тога, преко електронских медија (које 100% контролише) прибегава хиперпродукцији и непрестаном понављању идеолошки обојених измишљотина, лажи и фалсификата, ослањајући се на стари пропагандни механизам – 1000 пута поновљена лаж постаје истина.

У таквој атмосфери, та десничарска ”елита” скочила је као опарена на вест да ће парк на Сењаку понети име Бранислава Параћа Реље, који је према њима ” убица политичких неистомишљеника, пре свега припадника равногорског покрета, који је распиривао грађански рат, те да је реч о чистој провокацији будући да се парк налази поред школе ”Стефан Немања”, оснивача наше државе…”. Не зна се која је теза из овог цитата глупља и лажљивија.

Уместо да вршимо анатомију те друштвене паталогије и примера самопорицања (само овде нема Ломпара да нам тужним гласом то указује и на примеру НОБ-а), циљ овог чланка је да подсети ко је Бранислав Параћ Реља.

Ако је неко послужио као инспирација јунацима из серије ”Отписани”, онда је то Бранислав Параћ Реља.

Рођен је 1922. године у Београду, пореклом из радничке породице, који је као млади радник механичар приступио револуционарној радничкој омладини и постао члан СКОЈ-а. После окупације Југославије, у лето 1941. године, био је члан ударних група и десетина, које су вршиле разне акције против нацистичког окупатора у Београду. Учествовао је у паљењу немачке гараже у Гробљанској улици, паљењу немачких камиона и квинслишке штампе – листова „Ново време“, „Обнова“ и других.

Због своје храбрости, постао је врло популаран међу осталим активистима Народноослободилачког покрета, а посебно на Сењаку, где је деловао.

Августа 1941. године је напустио Београд и отишао у партизане. Ступио је у Први шумадијски партизански одред, а пошто је имао искуство из Београда, и у Одреду се бавио диверзантским акцијама.

После Прве непријатељске офанзиве, крајем 1941. године, издаје Драже Михаиловића и пада Ужичке републике, његов батаљон се нашао на Руднику, у веома тешкој ситуацији – суочен са јаком зимом и непријатељским јединицама. Због тога је батаљон био распуштен. Бранислав је тада одлучио да се врати у окупирани Београд.

После пар дана проведених код куће, отишао је у Хајд парк, на састанак са једном девојком, која је требало да му успостави везу са партијском организацијом. Док су они шетали парком, приметио је двојицу полицијских агената, који су га пратили. Када су одлучили да му приђу, Бранислав их је напао и изненадио, и искористио тренутак да побегне. Агенти су тада припуцали на њега, али је он и поред тога успео да умакне. Одмах потом, полиција је блокирала његов стан на Сењаку, али је већ био на другој локацији.

После успостављања везе са партијском организацијом, наставио је да врши бројне диверзије и саботаже у Београду. У Дечанској улици у сред дана је успео да убије једног полицијског агента. Након тога полиција је успела да блокира његов илегални стан, али је дојавом комшија, на време успео да се спасе скоком кроз прозор. Пошто је његов даљи боравак у окупираном Београду, био немогућ због сталне полицијске потере за њим, поново је отишао у партизане.

Ступио у обновљени Први шумадијски партизански одред „Милан Благојевић“ и поново је обављао диверзантске задатке. Био је у саставу ударне групе, која је извршавала пресуде Војног суда Одреда и Среских Народноослободилачких одбора  и која је имала задатак да илегално улази у села и ликвидира пронацистичке квислинге и злочинце. Ове акције, које је обављао са неколико одабраних другова, биле су у највећој тајности.

Треба нагласити, да у оперативној зони Првог шумадијског одреда 1942. и 1943. године (околина Београда и северни део Шумадије) није било никаквих снага које су биле лојалне избегличкој влади у Лондону, већ искључиво немачке снаге и у њихове ратне напоре укључене : квислиншке јединице фашистичког режима Милана Недића, љотићевци и ”легализовани” четници. Злочини квислинга над народом, који су бруталним терором обезбеђивали нацистичку окупацију, су општепознати, документовани и неспорни.

Једном приликом, Бранислав са двојицом другова преобучени у четнике, упали су на свадбу у селу Јеловик, код Аранђеловца и изненадили локалног четовођу ”легализованих” четника. Упали су у гостињску собу и прекорили га како се он весели, док се они јуре с партизанима. Кад је неповерљиви четовођа примакао руку револверу, један од другова га је убио. Потом су ликвидирали четовођу ”легализованих” четника из села Копљара. Преобучени у сељаке, дошли су и залупали на његова врата. Кад их је са прозора упитао шта траже, рекли су да желе да купе кукуруз. Тада је сишао и отворио врата и ону су га убили. Заједно са једним другом, преобучени у љотићевце, у околини Раче Крагујевачке, упали су на збор љотићеваца и бацили бомбе, након чега је збор био растурен.

Крајем децембра 1943. године, заједно са два друга и другарицом, враћао се друмом из правца Лапова. Услед умора и јаке зиме, одлучили су да се негде одморе и свратили у једну кућу. ”Легализовани” четници су за то сазнали и они су убрзо опколили кућу. Пошто је било касно за повлачење, прихватили су борбу. Да бих спасио своје другове, Бранислав је наставио да пружа отпор четницима, док су остали успели да се спасу бекством. Када је пуцњава из куће престала, четници су ушли и тамо затекли само мртвог Бранислава.

За народног хероја проглашен је 1953. године.

У његову част, у социјалистичкој Србији 1959. године, новоотворена основна школа на Сењаку, носила је назив „Бранко Параћ“. Ова основна школа се налазила у две одвојене зграде и деведесетих је била подељена на основну школу, која је променила назив у ОШ „Стефан Немања“, док се у другој згради основне школе данас налази Спортска гимназија, и поред ње парк који треба да носи назив нашег народног хероја.

Данило Ђурђевић, Народни фронт