Сергеј Трифуновић – „херој“ из круга двојке
Такође, Сергеј мора да научи да студенте неће привући тако што ће их вређати, већ тако што ће им понудити нешто конкретно. Међутим, шта он може да им понуди, када му сметају социјални захтеви левог блока? Да им понуди медијску слободу? То се не једе, није опипљиво. Конкретну борбу студентима могу да понуде једино студенти, млади левичари који знају да је најважније борити се за сманење цена школарине, за боље, квалитетније и доступније здравство. За право сваког човека на кров над главом, за права радника на градилиштима и ван градилишта.
Протести „1 од 5 милиона“ трају већ више од два месеца, а у њима активно учествује и новопечени политичар Сергеј Трифуновић.
Иде Сергеј кроз масу, слика и снима окупљене грађане да би се на друштвеним мрежама похвалио како је био део бунта, како је учествовао у најмасовнијим протестима против власти у последњих 19 година. То његово скакутање по маси и сликање подсећа на нафуране цуре које се сликају у изласку у неком познатом ноћном клубу, па онда то избацују на инстаграм, да се види да су виђене. Сергеј је управо то, само што он своје постојање доказује сликама са протеста.
Нови вођа покрета слободних грађана је један од људи који заправо највише штете овим протестима. Његово бахато и уличарско понашање може да привуче само људе сличне њему. Такав надобудан став једног ”градског момка” је нешто што се обичном човеку из народа гади, па је јасно да његово учешће у протестима користи само једном човеку – председнику Вучићу.
Сергеј врло лако пљуне по свему што му се не свиђа, по свему што није по његовом неолибералном укусу. Тако је пљунуо по левом блоку, који је био део протеста више од месец дана. Током једног протеста у Београду, пришао ми је Сергеј и питао ме зашто вичемо против капитализма. Рекао је да то није тема и да су много важније теме случај Савамале и медијски мрак. Када сам му одговорио да то нису највећи проблеми, да су највећи проблеми принудна исељења и све чешћа смрт радника на радном месту, он је одмахнуо руком и наставио даље.
Тако изгледа један приучени политичар када остане без аргумената. А зашто Сергеју смета скандирање против капитализма? Па зато што би и он, по евентуалном доласку на власт радио исто ово што сада ради актуелна власт. Водио би исту неолибералну политику, ништа се суштински не би променило.
Оно што ме је заправо натерало да напишем овај текст јесте учешће Сергеја Трифуновића на протесту у Новом Саду у петак, првог марта. Сергеј се појавио у кампусу, дошао је до мензе и почео да вређа и прозива студенте који су дошли у студентски ресторан да једу. Замерио им је што нису са својим колегама испред, што не дувају у пиштаљке и не прате великог студентског вођу (који је само успут и председник покрета слободних грађана).
То је оно што у човеку пробуди бес. Један политичар који једе по скупим ресторанима вређа студенте који МОРАЈУ да једу у мензи, да чекају у реду за оброк. Не једу они у мензи зато што воле, већ зато што немају за јастоге, кавијар и осталу храну на коју је навикао његов сит томачић.
Такође, Сергеј мора да научи да студенте неће привући тако што ће их вређати, већ тако што ће им понудити нешто конкретно. Међутим, шта он може да им понуди, када му сметају социјални захтеви левог блока? Да им понуди медијску слободу? То се не једе, није опипљиво. Конкретну борбу студентима могу да понуде једино студенти, млади левичари који знају да је најважније борити се за сманење цена школарине, за боље, квалитетније и доступније здравство. За право сваког човека на кров над главом, за права радника на градилиштима и ван градилишта.
Овакви захтеви ударају у срж овог система и власти, али џаба – на то ће разни Трифуновићи само одмахнути руком…
за Народни фронт, Марко Ђелевић
