Париска Комуна
Commune de Paris и француска традиција револуционарног социјализма
“Борба до истребљења, борба увек, борба упркос свему!”-Луј Огист Бланки
Забележена у историји као прва радничка револуција, Париска Комуна уздрмала је Европу 19. века и показала тадашњој доминантној монархистичкој и аристократској ”елити” да народ неће ћутати пред силом и неправдом, да власт не може довека чизмама газити и понижавати народ, већ да је он и више него вољан да животом брани слободу и правду.
Средином 19. века у Француској влада конзервативна влада Наполеона III, присног пријатеља француских капиталиста, који насупрот покушајима да површним увећањима радничких права умири 500.000 несрећних радника, Парижана (што је чинило 25% целокупне француске популације у то време), постаје све непопуларнији у свим слојевима друштва. У очајном покушају да сачува свој углед, Наполеон уводи Француску у рат са Пруском, у коме је Француска била осуђена на пропаст од самог почетка, обзиром на напредније пруске војне технологије и уређенију војску.
Осамнаестог марта 1871. године, након пораза у Француско-Пруском рату, чије је последице највише осећала радничка класа француског друштва, удружене социјалистичке и анархо-синдикалистичке групације подржане од стране Прве интернационале, заједно са француском националном гардом, милицијским формацијама сачињених од мобилизованог народа, преузимају власт у главном граду поражене Француске државе и у следећа три месеца спроводе радикалне социјалистичке идеје кроз законе који су, чини се, далеко испред свог времена.
Огромне и празне куће богаташа су насељене бескућницима и сиромасима, Национална Гарда (која је подсећала на народну армију) је постала званична војска комуне, због вековне тираније и црквених прогона над народом, на црквењаке и богаташе у комуни је гледано са презиром, и бивши “господари” често су били истеривани или на друге начине кажњавани, док је смртна казна била ретко заступљена (погубљење париског надбискупа је најпознатији пример смртне казне у комуни, а надбискуп је погубљен као одговор на погубљене затворенике лојалиста), а родио се и први систем универзалног образовања, у коме су сви грађани комуне могли да се образују без обзира на социо-економску позадину, пол, или етничку припадност.
Једнака права жена (са изузетком активног бирачког права), прогресивни закони о раду и акценат на социјалну заштиту радника, одвајање цркве и државе… само су нека од напредних начела којима се руководила комуна, а која ће касније бити норма у свим савременим државама. Привреду су у комуни обављале радничке кооперативе (у преко 50 фабрика) – револуционарне социјалистичке творевине које су мењале дотадашња предузећа. Експлоатацију би овакав начин поделе рада скоро потпуно елиминисао, са минималним разликама у количини произведених производа, показујући тако да је праведније друштво са једнаком прерасподелом имовине без успоравања људског прогреса – не само могуће, већ и много лакше оствариво него оно у шта нас капиталисти од вајкада убеђивали.
Своју војну индустрију коју су морали покренути због неизбежног конфликта са лојалистима, револуционари су сачинили од музеја “Лувр” претвореног у фабрику оружија и муниције коју је предводио раднички савет. Међу покретачима комуне налазила су се славна имена попут “Црвене Девице”, Луиз Мишел, Луј Огист Бланки (који је због револуционарних активности скоро читав свој живот провео у затвору), Франсоа Распај, Фелис Пијат и многи други чија имена и данас красе улице и метрое Француске престонице.
Комуна ће јасну поруку послати француским самодршцима рушењем Вендомског стуба, који је славио Наполеона I. Према сликару Густаву Курбеу (најистакнутијим представником реализма у Француској), и француским револуционарима, стуб је био оличење варваризма и лажног националног поноса. Уместо Вендомског стуба, требало је саградити нов, од истопљених Пруских топова, ”Стуб народа, стуб Немачке и Француске, заувек уједињене.” којим су револуционари желели да пошаљу снажну поруку мира између две нације, показујући да људе у суштини дели једино класа. Вендемски стуб је 1874. враћен, плаћен новцем од продаје заплењених Курбеових слика, а сам Густав је после пада комуне отишао у азил у Швајцарску.
Ова краткотрајна анархо-комунистичка влада сломљена је крваве седмице (од 21. Маја до 28. Маја). Војску републике, предвођену Адолфом Тијером, који је пред сам напад фамозно изјавио “Нећу показати ни трунку милости!”, бројало је 170.000 професионалних војника који су кренули у напад на 25.000 Комунарда, сачињених од обичних радника, жена па и деце, која су се борила за своју идеју праведног друштва.
И док су Комунарди убили око 64 цивила, војска Версајске владе убила је на хиљаде левичара и радника, мушкараца жена и деце (некада и само сиромашне људе јер је сам њихов социо-економски положај представљао претњу властима) у крвавим покољима на улицама Париза, тела су бацана у реке, а улице прекривене крвљу. Овакве масовне ликвидације биће запамћене у историји као највеће у људској историји све до турског масакра над Јерменима. Процењује се да је у незапамћеном покољу убијено преко 30.000 грађана Париза.
Како је “Vive la commune!” (”Живела комуна!”) било исписано на улицама Париза током демонстрација 1968. године, а легат ове револуције се може осетити и у духу актуелних протеста “Жутих прслука”, чини се да ће дух Комуне у Француској живети заувек. Као данас протест ”Жутих прслука”, тако се и онда вести о комуни и идеји праведног и егалитарног друштва, прошириле светом, па ће тако она надахнути Владимира Лењина, Петра Кропоткина, Михаила Бакуњина, као и многе друге револуционаре до дана данашњег широм света, у настојању да збаце јарам капиталиста са радничке грбаче и покушају да створе друштво једнаких којем човечанство тежи још од свог настанка.
Лука Нићифоровић, Народни фронт