МИРА ГЛАВАРДАНОВ : ИСТОРИЈА ВАСКРЕСЕ

Корбин је, као што знамо, социјалиста. Естаблишмент то не дозвољава. Естаблишмент се смеши на тебе својим трулим осмехом, док год га не дирнеш. Али дирни га, и осетићеш његов трули задах. И гвоздену песницу.

Ако је неко још у убеђењу да живимо у слободном свету, ако је пао под свеприсутну пропаганду да је свет почетком 90-тих доживео ‘крај историје’, да класе више не постоје, а тако ни класни рат, нека се само осврне на тренутна дешавања у британској Лабуристичкој партији. Ова дешавања, у малом, откривају слику много ширих димензија, и дају тек назнаку вела лажи и обмане под којим живимо, као и спремност владајућих елита да бескомпромисно и бескрупулозно држе овај вео пред нашим очима и бране свој поредак.

Све је почело једном малом ‘грешком’ са њихове стране, након што је Лабуристичка партија (некадашња радничка, левичарска партија која је прошла кроз транзицију крајем прошлог века и утопила се у свеопшту неолибералну политику) изгубила изборе прошле године и тадашњи лидер дао оставку. Да би заташкали ситна негодовања која су се могла чути ту и тамо, ставили су Корбина на листу кандидата за новог лидера, не сањајући шта ће да се деси. Ко зна шта им би, али дадоше право гласа свакоме (тј. и не-члановима) ко се пријавио као присталица партије и платио 3 фунте. Ово је изазвало лавину гласова за Корбина који је путовао по целој земљи и држао митинге на које је долазило на хиљаде и хиљаде људи. Блеристи (Лабуристички челници и све остале присталице претходне Блерове оријентације ‘на десно’), али и цео естаблишмент којем они такође припадају, били су запањени; они су и сами веровали у своју пропаганду да радничка класа више не постоји и да је народ углавном ‘хепи’ са неолибералном политиком.

Да ствар није преозбиљна, било би комично гледати каквим се триковима служе од почетка Корбиновог лидерства, не би ли га смакли, вратили у рупу из које је изникао, ћушнули букнуло незадовољство назад у кутију, успоставили стари status quo. Не би ли закрпили рупе на непрозирном велу из којих жељно вире неке стварно гладне, али и неке радознале очи младих људи који по први пут у животу чују од званичног политичара (или од било кога) да алтернатива незаситом капитализму постоји. Свима нама старијим од 30 година ово је тешко замислити, али млади људи, до појаве Корбина, нису знали да је другачији свет могућ. Шта? Постоји паралелни универзум где студенти не плаћају ни пенија, а камоли девет хиљада фунти годишње за школарину!? Где постоји заједничка добробит, једнакост, где се обичан човек за нешто пита, где, замисли, можеш да приуштиш да једног дана имаш породицу и стан!!??

Корбин је, као што знамо, социјалиста. Естаблишмент то не дозвољава. Естаблишмент се смеши на тебе својим трулим осмехом, док год га не дирнеш. Али дирни га, и осетићеш његов трули задах. И гвоздену песницу.

Људи моји, шта све не раде. Без икаквог срама, без презања. Питаш се, где одједном нестаде она чувена енглеска пристојност?

Корбина криве за брегзит, за неношење кравате, непевање химне, критикују га за неуредну башту, за прављење пекмеза. Владавину у партији Блеристи виде као своје неприкосновено право и довођење тога у питање виде као ‘силеџијство'(!), па тако кукају по твитеру и ТВ-у о својој ‘угрожености’. Прате по друштвеним мрежама објаве чланова и избаце их из партије ако сумњају да су ‘корбинисти’ (присталице Корбина). Мимо воље огромне већине чланова партије (која је, узгред, од како је Корбин лидер порасла толико да је сада највећа политичка партија у Европи!) они су, како то већ иде, изгласали да га смене. Кад Корбин није попустио, а и зашто би јер је изабран са највећим мандатом икада, на волшебан начин су покренули још једне изборе за лидера – по којој то основи? Али научили су лекцију, овог пута не дају ни свим члановима право гласа, по неком свом новом, потпуно арбитрарном, правилу. Естаблишмент на све ово кршење основних начела демократије мудро ћути. Али зато на Корбина и корбинисте преко медија дрвље и камење. Корбин је крив што постоји.

Ово је драги моји у земљи поносној на своју вековну демократију. У земљи која те заглушује пропагандом о транспарентности и људским правима. У земљи чији амбасадори у Србији држе лекције и предводе геј параде (са свом благонаклоношћу нашег премијера који копира њихову политику и пропратну пропаганду дословце). Чије бомбе дакако шире демократију по ‘нецивилизованом’ свету. Али дирни је само и аждаја покаже своје ружно лице. Не, ми не живимо у слободном свету. ‘Слобода’ дотеже до те границе до које не угрожава профит капитала и привилегије елита. То нико нема слободу да доводи у питање. Све је дозвољено, све, али то не. Али, оно што је некима од нас јасно, а многима постаје сваким даном све јасније, то и јесте све, без чега истинске слободе нема.

У својој арогантности елите су заборавиле да народ постоји. Што јесте јесте, већ пар деценија се бахате без отпора. Али само слеп код очију није видео да испод мирне површине врви. Шта то кува? Историја, народе мој! Васкрсла историја! А можда није никад ни умрла?

Класни рат је жив и здрав, хвала на питању. Политика није оно што се дешава у Вестминстеру, Бриселу, Скупштини Србије. Политика је у покренутим масама; они једини имају ту моћ да учине ‘званичну’ политику излишном. Блеристи, њихови најбољи пријатељи Торијевци (конзервативци који, узгред, све што ‘конзервирају’ тј. чувају, јесте профит крупног капитала), као и цели естаблишмент чији су они заједнички браниоци, прво су у чуду, па онда у паници. Радничка класа постоји! незадовољни су! дижу се! ШТА ЋЕ БИТИ АКО НАМ УГРОЗЕ ПРОФИТЕ??? А ТАКО СМО ЛЕПО И БЕЗБРИЖНО ЖИВЕЛИ ДОК СМО И МИ И ОНИ ВЕРОВАЛИ У НАШУ ПРОПАГАНДУ!!!!