Марко Ђелевић : Одлазак младих из Србије – који су узроци и шта би омладину могло задржати у својој земљи
Врло је једноставно, ако вам не одговара страначко запошљавање, утичите на то да се таква појава искорени. Ако вам смета то што су мале плате, борите се да оне порасту. Млади људи морају остати да се боре, јер нема ко други. Нико други неће уместо нас мењати ствари, то је наша ствар. Ако будемо бежали за већим новцем и „бољим животом“ брзо ћемо се разочарати. Ако млади наставе овим темпом да одлазе из Србије, ње ускоро неће бити, зато је битно да останемо овде и да се организујемо. Да станемо у одбрану својим права и да се боримо за боље сутра, сви заједно. Не дозволи да те систем поједе, поједи ти њега!
Одлазак младих људи у иностранство је један од највећих проблема са којима се наше друштво сусреће. Сан великог дела српских студената и младих људи генерално је што скорији одлазак из Србије. Шта је то што младог човека натера да напусти своју земљу, своју породицу, пријатеље и да срећу потражи у некој богатој западној земљи? Да ли друштво и држава имају разумевања за своју децу и да ли та деца заиста желе да напусте Србију?
Одлазак људи у иностранство, пре свега на запад, је само последица којој претходи скуп узрока.
Као главни узроци одласка младих из земље увек се наводе ниске плате, мањак одговарајућег посла (у складу са стручном спремом) и генерално низак животни стандард. И то је све тачно. У Србији плате јесу ниске, животни стандард јесте лош, а школовани људи раде послове који нису у складу са њиховим образовањем. Ипак, да би разумели проблем у потпуности, морамо знати због чега су плате ниске и због чега нема посла за најбоље студенте.
Наши западни пријатељи нам говоре Србија је земља у развоју и као таква она својим грађанима не може приуштити високе плате, бар не још увек. У пракси је ситуација таква да је Србија ратом уништена земља, управо од тих западних пријатеља и то не зато што они нас мрзе јер смо „небески народ“, већ зато што им је сметао систем социјализма коме је и Србија припадала, као део Југославије. Југословенски социјализам није био прави социјализам и имао је многе мане, али је колико-толико био праведан и није дозвољавао капиталистима да рашире своје гране по Југославији. Због тога су капиталисти и одлучили да заваде народе бивше Југославије и помогну у рушењу социјализма на овим просторима. Они су у својој намери успели, растурили су Југославију и почели су да развијају капитализам у државицама које су настале распадом Југославије. Како су бивше југословенске републике ратом разорене, постале су погодне за уцењивачки приступ запада. Капиталисти су почели да доводе своје фабрике и да запошљавају наше људе за врло мале паре. То је заправо и био циљ и разлог ратних сукоба-стварање погодног простора за гомилање капитала и прављење екстра профита.
У томе је и одговор на питање зашто су и плате у Србији данас мале.
Мале су јер је Србија и данас у истом, па и лошијем положају него пре двадесет или тридесет година. Такође, домаћи политичари имају велику улогу у коришћењу радне снаге за мале паре. Невероватно делује чињеница да је Председник Србије похвалио нашу радну снагу као јефтину и издржљиву и позвао стране инвеститоре да отворе своје фирме у Србији и наравно покупе плодове рада наших људи. Данас се капитализам у Србији раширио и учврстио, тако да су и плате сразмерне таквој ситуацији.
Други велики узрок одласка младих јесте тешко проналажење одговарајућег посла, па тако није ретка ситуација да најобразованији људи раде физичке послове, а не тако образовани људи имају високе позиције, па обављају чак и највише државне функције.
Ситуација у Србији је таква да се посао може добити на три начина. Први и једини исправан начин је конкурисање за посао. Нажалост, случај у коме млада особа на конкурс понесе диплому, знање и вољу, није баш најефикаснији начин да се дође до посла. Много ефикасније и лакше се може доћи до посла на следећа два начина : преко странке и преко родбинских веза.
Посао преко странке је нешто што је заправо постало тренд у нашој земљи. То је постало толико „нормално“ и уобичајено да је чак и један народни посланик на телевизији, јавно рекао да у подели изборног колача уговара послове и високе функције својим страначким паразитима. Забрињава чињеница да се одређен број младих бира управо тај пут. Они на неки начин иду линијом мањег отпора и прихватају да свој образ продају за посао преко странке. Податак да у Србији тренутно постоји преко 100 активних странака је потпуно несразмеран броју становника, али је и добар показатељ на који начин многи људи данас долазе до посла и због чега заправо образовани људи не могу да нађу посао у складу са степеном образовања. Нека свако од нас покуша да се стави у ситуацију одличног студента који својим очима гледа како уместо њега посао добија неки страначки слуга који је био лошији студент од њега, или уопште није ни био студент. То је оно што највише погађа младе људе. Чак и они који нису то осетили на својој кожи, схватају да се то око њих дешава и да ће се то можда и њима у будућности десити.
35 000 људи годишње напусти ову земљу, а нико не покушава да спречи то. Никога ко је на позицији није ни брига да реши тај проблем, њима и одговара што мањи број образованих и младих људи. Тако се једном приликом градоначелник Чачка ”излетео” и рекао да је срећан јер је направљен велики корак ка одливу мозгова из Чачка прво у Београд, а касније у широм Европе и света. Управо то би политичари хтели, што мање образованих младих људи, а што више радне снаге за стварање личног и породичног капитала. Такође, добијање посла преко породичних и родбинских веза је велики проблем и то је, као и запослење преко странке, постало нешто сасвим уобичајено. Запослење преко родбинских веза подједнако погубно утиче на питање останка младих у земљи, јер ако ниси члан странке, а немаш никог „свог“ у фирми или на некој важној позицији, тешко да ћеш наћи било какав посао, а тек је тешко доћи до одговарајућег радног места. Наравно, не одлазе само образовани људи из Србије, одлазе људи свих нивоа образовања, али је за једно друштво најпогубнији губитак образованих људи, људи који имају изражену критичку мисао и који би се на тај начин могли супротставити систему капитализма и њиховим политичким послушницима.
Када се говори о одласку младих из земље, не сме се заборавити да утицај на размишљање студената имају разне агенције које шаљу студенте на рад пре свега у САД. „Work and travel“ програми су смишљени да би се студентима узео новац који они заправо немају, онда те студенте пошаљете у Америку да раде да би вратили тај новац. Искуства студената су наравно различита, јер није исто када на рад у Америку оде студент коме родитељи имају да плате програм и да не трепну и кад на израбљивање оде студент који једноставно нема новца, па родитељи морају да подижу кредите и да се задужују. Али кренимо од почетка.
Када чујемо „work and travel“ очекујемо да је то равномерно распоређен рад, не сувише тежак рад, прилагођен студентима, а очекују се и путовања широм Америке. У реалности, ситуација је потпуно другачија. Студент се на ”work and travel” програм пријави пун ентузијазма, очекивања и среће. Невероватно је то колико поједини студенти сањају о одласку у Америку, надајући се ваљда остварењу америчког сна…Међутим када дођу на разговор у W.Т. агенцију, сачекају их не тако охрабрујуће вести. Дивни људи из предивних агенција за своје услуге траже преко 2.000 долара, без споредних трошкова, авионске карте итд. Студенти су дакле у самом старту, када кроче на тло Америке у минусу преко 3.000 долара. Родитељи који имају, тај програм исплате, међутим већина људи не може да исплати толики новац. Онда дивне агенције нуде студентима да се исплата изврши на више рата, а пошто су и те рате за студенте превелике, агенције им нуде сарадњу са банкама. Ту се у целу причу укључују и највећи зеленаши данашњице – банкари. Пошто је за подизање кредита потребно имати одређена примања, весели студенти морају обрадовати своје родитеље, стављајући још један кредит на њихова леђа.
Када студенти коначно стигну у САД, најчешће се у старту разочарају, јер није редак случај да студенте чак нико ни не сачека на аеродрому, тако да су поједини студени сатима чекали да се неко појави и нађе им смештај. Онда студенти добију један посао, најчешће су то физички послови, тако да студенти и студенткиње раде у хотелима, ресторанима, бутицима. Они ту раде као помоћно особље, чистачице и слично. На послу их наравно малтретирају пословође, шефови који увек траже више, увек су незадовољни радом наших људи. Ако би студенти радили само један посао, то би било довољно да преживе у Америци тих неколико месеци и да делимично врате дуг агенцији. Пошто желе ипак нешто и да зараде, студенти су принуђени да раде још један посао, тако да практично немају времена да спавају, а не да путују. Њихово радно време је од 13 до 15 сати дневно.
Све ово значи да се „work and travel“ агенције баве најгором врстом експлоатације радне снаге-експлоатацијом студената. Студенти искористе неки од слободних дана у Америци да посете неки од великих градова, сликају се поред неке велике зграде и то је практично све што се тиче путовања по Америци. Чињеница је да студенти који су радили два посла у САД, донесу нешто новца кући, али да ли је то вредело, питање је јер су радили месецима по цео дан, а заборављају да се мора уписати и следећа година факултета. Како нису били у Србији, нису имали времена да уче и нису упали на буџет, тако да их чека нови трошак у виду школарине. Након свега, има студената који верују да ће имати више среће и више новца када отпутују у Америку након завршеног факултета. Надају се бољим пословима и већој плати. Од свега тога најчешће не буде ништа.
Сигурно да нико није срећан што напушта своју земљу и своје људе. Чак и када напуштате Србију, не можете бити сигурни да ћете у некој „богатијој“ земљи успети и да ћете пронађе себе. То је један велики ризик и људи који одлазе одавде су тога свесни. Зато је потребно младима понудити алтернативу, а то неће урадити ниједна политичка странка или неко друго комерцијално удружење.
Алтернативу морају створити управо млади људи, студенти, који ће око својих антикапиталистичких идеја окупити своје колеге. Најтеже питање, после свих констатација је како задржати људе у својој земљи? Ако овде не могу да нађу адекватно запослење а и ако га нађу, немају одговарајућу плату, како их натерати да ипак остану?
Врло је једноставно, ако вам не одговара страначко запошљавање, утичите на то да се таква појава искорени. Ако вам смета то што су мале плате, борите се да оне порасту. Млади људи морају остати да се боре, јер нема ко други. Нико други неће уместо нас мењати ствари, то је наша ствар. Ако будемо бежали за већим новцем и „бољим животом“ брзо ћемо се разочарати. Ако млади наставе овим темпом да одлазе из Србије, ње ускоро неће бити, зато је битно да останемо овде и да се организујемо. Да станемо у одбрану својим права и да се боримо за боље сутра, сви заједно. Не дозволи да те систем поједе, поједи ти њега!
за Народни фронт, Марко Ђелевић, студент