ЛАЖИ И ЗАБЛУДЕ О ЦРВЕНОМ ОКТОБРУ (ПРВИ ДЕО)

Иако је прошао цео век од бурних догађаја из 1917., количина измишљотина, заблуда и лажи које се систематски кроје и одржавају, као и страха којег откривају – показује да је реч о најважнијем међашу новог доба, којем се изнова враћамо и откривамо. Овај осврт , баратајући искључиво неспорним историјским чињеницама, има амбицију да укратко опише цео друштвено-историјски контекст, узроке и упоришне тачке Октобарске револуције и укаже на разлоге зашто и данас изазива толико бурна и опречна осећања.

Русија као економска сила

Иако је Русија касно кренула у индустријализацију, крај 19. века обележио је брз економски развој. Ипак, после 1900. долази до стагнације, а затим и рецесије. Реформе су биле недовољне, половичне и неодлучне (у њима је нпр. радно време ограничено на 11 сати дневно). 1913. године, руски удео економске моћи  у односу на укупну европску (која се огледа у комбинацији производње челика/гвожђа и потрошње енергије) износио је 11%, Француске 12%, Британије 28%, а Немачке чак 40%. Међутим то није био највећи проблем руске економије, колико њена неповољна структура. Владајућа класа у царској Русији је била феудално-спахијског  порекла, а индустријска производња и раст је хронично зависио од страних инвестиција и кредита. Тако је производњу челика и угља контролисао француски капитал  (нпр. данас чувени Донбас – Французи су контролисали 70%), експлоатацију нафте, бакра, платине и злата енглески и амерички, а електротехничку и хемијску индустрију немачки капитал, као и (парадоксално) и војну иднустрију и бродоградњу. Подела страних инвестиција у Русији по земљама порекла је 1914.године била следећа: Француска – 32%, Енглеска – 22%, Немачка – 19,7%, Белгија 14,3%, САД – 5,2 %. Укупни удео страног капитала је премашивао 50% укупног капитала, док је тај удео у рударству и преради метала износио преко 70%. До 1914. године странцима је припадало 42,6 одсто укупног основног капитала 18 највећих акционарских банака Русије, при чему су они у Русији извлачили од 20 до 30 % дивиденде, десет пута више колико би имали у својим земљама.

Страни капитал не само да је радио шта је желео у царској Русији, већ је по свим показатељима Русија била у полу-колонијалном положају у односу на западне силе.

Руско-јапански рат  – поражавајућа слика Империје

Овај обрачун двеју империја на Далеком истоку, није толико значајан у погледу исхода, колико у начину на који су разорене руска армија и флота, а посебно дугорочних последица пораза.

Рат је почео 1904. ”изненадним” нападом Јапанаца на руску пацифичку флоту у Порт Артуру и њеним потпуним уништењем, а затим и поигравање са ”кажњеничком” Балтичком флотом која је прешла 18.000 км само да би до ногу била потучена. У Манџурији је и руска војска доживела катастрофалан пораз и у расулу  се повлачила. Однос губитака је био невероватан (јапански су били симболични), цео ток и исход рата је на понижавајући начин открио праву слику Руске империје. Руси су увидели да са царско-конзервативним  поретком нема будућности што је довело до масовног буђења револуционарно-патриотских осећања.

Неуспела револуција 1905.

Владајућа  багер-пропаганда не само да прећуткује Фебруарску револуцију, већ и неуспелу револуцију из 1905. коју уопште нису предводили социјалисти. На чело петроградских радника стао је харизматични свештеник Георгиј Гапон. Захтеви демонстраната су били темељне политичке, социјалне и економске реформе, доношење устава и конституисање Думе (у Русији тада нису постојале политичке партије нити било какав политички систем). Демонстранти нису хтели устанак и побуну – они су сматрали да Цар-самодржац  не зна за патње народа, за корупцију и поквареност касте која у његово име влада, па су преко једине ”институције система” хтели да уруче апел народа, петицију од 135.000  потписа – Николају Другом. Предаја петиције је организована 22. јануара 1905. , Гапон је извео свега 12.000 радника на улице који су носили православне иконе, руске заставе, слике и транспаренте у славу Цара. Иако је Цар напустио град, то није спречило војску да без икаквог повода пуца у миран народ, где је на лицу места убијено преко хиљаду људи, а у терору, које се наставио још неколико дана, преко 4.500 (тзв. Крвава недеља). Ипак, на државни терор одговорено је масовним радничким штрајковима широм земље, чак и побунама у војсци (епопеја Оклопњаче Потемкин је из тог периода) па је режим пристао на уступке. У реакционарном, државном терору потоњих година убијено је преко 30.000 људи, а у погромима су страдавала читава јеврејска насеља установљавајући тако реакционарну матрицу која узроке народног незадовољства види у мањинама и њиховим ”заверама”.

Касније је откривено да је Гапон радио за Охрану, од које је добијао новац и подршку, па се може узети да је побуна 1905. последњи покушај делова система да смогне снаге да земљу одведе ка реформама и тако спречи потпуни суноврат Империје који ће уследити.

Русија као војна сила

Иако десничари уздижу царску Русију у звезде, причајући бајке како су револуције и ”смишљене” како би скренуле победоносни ход руске царске војске. Истина је дијаметарно другачија.

Русија је Први светски рат дочекала са четрнаест  пута мање авиона од Немаца, десет пута мање митраљеза, шест пута мање артиљерије и три пута мање пешадијског наоружања. Превазиђена војно-командна структура, низак морал, логистика у распаду, неспособност официрског кадра као последице дубоко укорењене корупције и непотизма у војсци … је коштало десетине  хиљада живота. После почетних успеха, руска војска је на Источном фронту била у константном повлачењу. 1916. године, и поред успеха Брусиловљеве офанзиве, силе осовине су заузеле огромна пространства царске Русије : целу Пољску, Литванију и делове Украјине и Белорусије. Влада Керенског, и поред огромне материјалне помоћи сила Антанте, 1917. наставила је рат са катастрофалним исходом – потпуном пропашћу јулске офанзиве и распадом фронта. Невероватан проценат дезертерства од 14%, као и 3,9 милиона заробљених (готово дупло више од ”другопласиране” Аустро-угарске) – јасно говоре о ниском моралу руских војника.

Фебруарска револуција

Услед незадовољства због несташице, колапса у снадбевању, пораза на фронтовима, општој беди и безнађу, у престоници 8. марта 1917. избијају демонстрације предвођене петроградским радницама и мајкама, које су се муњевито прошириле на цео град. Устанак је био отворено анти-режимски, анти-ратни и анти-царистички. Масовност демонстраната одвратио је режим да употреби војску и бруталну силу као 1905. – поредак више није имао ко да брани.

Либерал-демократска већина у Думи (која је била обична икебана, потпуно развлашћена и под самовољом Цара) је одмах преузела иницијативу и формулисала политичке захтеве, али пошто су устаници ослободили политичке затворенике из Петропавловске тврђаве, оживљени су Совјети радника и војника (први совјети радника – скупштински колективи по фабрикама на бази непосредне демократије, настали су током Револуције 1905.). Док су демократе тражили оставку владе и избор нове на основу већине из Думе, социјалисти су захтевали укидање монархије, или бар абдикацију Николаја. Решење је пронађено у избору новог владара, царевог брата – Кнеза Михаила. Николај је 15. марта абдицирао у корист брата, али будући да Михаило, осим либерала, није добио подршку чак и у Думи, схвата да је царство готово и сам потписује абдикацију. Тако је 17. марта 1917. Русија постала Република. Славно царство, са свим корумпираним баронима, поповима  и жандарима,  урушило се без испаљеног метка.

(наставља се)

други део : http://narodni-front.org.rs/lazi-i-zablude-o-crvenom-oktobru-drugi-deo/?lang=lat

Саша Филиповић, Народни фронт