Дејан Томић : Рат империја – „Болесник на Босфору “ (други наставак)

Човечанство је током своје дуге и крававе прошлости, запамтило једну крваву и мучну реч – империја. Империје су настајале и нестајале у крви, сузама, очају и потпуном безнађу, нарочито оних који су били тек пуки сужњи, радници својих господара. Доба великих империја обележиле су многе напредне идеје, како у уметности, тако и у науци. Нажалост, доба империја је обележило и трговање људима, претварање човека у роба, расне предрасуде, као и стварање сукоба између сличних народа по потреби империјалне власти. Доба империја су била доба честих ратова између различитих империјалних сила на узлети, и оних на издисају. Крај доба империја обележиће рат између империја, који је годинама тињао и отпочео агресијом. Међутим агресију није доживела једна империја већ једна мала земља, а та агресија ће пауковом мрежом довести човечанство у Велики рат, у Рат империја.
Picture Shows: Државна сахрана краљице УК-а Викоторије 1901. [/caption]
Грандиозне забаве организоване су при уласку човечанства у ХХ век, у коме су сви очекивали све већи развој. Док су господа и даме славили нови век, нову наду у свој већи просперитет, дотле су сиромаси могли да једни другима честитају неизвесност. Глад међу сиромашнима није ни мало бринула владајуће круге европског континента, а глад у Африци и Азији била је предмет подсмеха. Смех и радост накратко ће бити прекинута у „империји где сунце никада не залази“ у Енглеској. Енглеска краљица Викторија II преминула је у јануару 1901. након готово 64 године владавине од Новог Зеланда до Канаде. Церемонија државне сахране окупила је најважније суверене човечанства, од немачког до руског цара. Унуци енглеске краљице одавали су почаст не само својој баки, већ и старом „Бел Епок“ поредку. Тишина у Европи била је прекинута.
Два догађаја у мају 1903. наговестила су будућу епоху у Европи. Први је издање једног романа, други је крај једне династије у Европи. Дело фикције Ерскина Чилдерса „Пешчана загонетка“ изазвала је буру у Енглеској. Био је то први роман који је говорио о могућој инвазији на енглеске обале од стране Немачке. Роман као дело фикције, ипак је постало дело политичко-шпијунске игре између Лондона и Берлина. Мало познати Винстон Черчил, добрано је искористи Чилдерсов роман да укаже на немачку претњу како по Енглеску тако по човечанство. Неколико недеља касније немачки цар долази у посету Лондону, и страх од инвазије је утихнуо. Међутим по први пут енглеска аристократија уочава да јој главна претња није више удаљена Русија и одвојена Ла Маношом, Француска, већ нова и сваким часом све јача Немачка.
Picture Shows: Убиство краља Александра Обреновића 1903. [/caption]Српска монархија се устоличили, уз благослов Беча, већ 1882. када Србија постаје краљевина, и тиме део европске ројалистичке породице. Блиским везама Обреновића са Бечом, Србија се ужурбано развија, док подржана од Петрограда, Црна Гора стагнира. Књажевина Николе Петровиће све више постаје предмет напада Беча, јер добијањем Бара, она постаје приморска држава и тиме могућа руска лука на Балкану. Беч покреће „мало свађу у породици“ између Београда и Цетиња, и подстиче Обреновиће да припајањем јужних предела склоне Николу Петровића и могућу руску луку. Међутим и пормена долази у династији. Нови краља Александар постаје све ближи са Романовима, који постају чак и кумови српском краљу. Долазак Николе Петровића у Београд, наљутило је Беч, те су они захтевали да пређашњи краљ Милан поново преузме престо, његова смрт је ту бечку игру прекинула. Међутим отпочиње и једна друга игра. Незадовољни официри из организације „Црна рука“ припремала су атентан на краља. Након договара са политичким пензионерима, и уз прећутну сагласност Петра Карађорђевића, маја 1903. прекинута је династичка лоза Обреновића. Тиме је тријалситички сукоб Обреновићи-Карађорђевићи-Петровићи прекинут и ушло се у тихи сукоб Карађорђевића из Београда и Петровића са Цетиња.
Анексија Босне и Херцеговина изазвала је највеће огорчење Београда и Цетиња, који су и интерним договорима већ имали планове са сједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором. Озваничење БиХ-а као дела Аустро-Угарске империје је изазвало опште демонстрације по Београду. Социјалисти и радикли су били против ове одлуке Беча, али из другачијих разлога. Једнима је сметала империјалистичка и хегемонистичка политика Беча, другим не присједињење територије Србији. Победа Србије у Царинском рату против Беча, и све већа присност са Романовима, донела је до плана Макензена за „казнену експедицију над Србијом“. Предлог није био одбијен, већ је стављен у фиоку.
Највећи страх тада није владао од ширења руског утицаја над балканским краљевинама већ над распадом Отоманске империје. Младотурска револуција из 1908. постала је последња шанса за реорганизацијом заостале Отоманске империје. Уз обилату логистику из Берлина и Беча, отпочела је борба за спас пропале државе. Илинденски устанак у македонским областима и тешка финансијска и друштвена ситуације су убрзале Младотурке. Успех револуције се угледао на увођење „парламентаризма“ у Отоманску империју, које је имало фасадну улогу јер суштинских промена није било. Азијски крајеви нису ни осетили револуцији док је побуна у Македонију крваво угушена. Многи хришћани су били оптижавни за сепаратистичке тенденције и бивали су убијени. Либерлани кругови у Европи о зверствима над хришћанима у Отоманској империји, су громогласно ћутали. Интерес је био опстанак Отоманске империје, чак и по цену крвавог опстанка.
Уплашене да ће Отоманска империја поубијате преостале хришћане и да ће се спојити са Берлином и Бечом, балканске државе крећу у формирање првог савеза балканских нација. Нације настале самосталошћу својих држава, Грчке 1821. Србије и Црне Горе 1878. а Бугарске 1908. осећали су дубоки страх од Отомаснке империја, а Србије и од Аустро-Угарске која је српску државу прогласила за „бунџију“ и „реметилачки фактор Балкана“. Процес који је прекут смрћу Михаила Обреновића 1868. након многих ратова како са отоманским трупама и између самих балканских држава наставио се почетком ХХ века. Страх од новог Сан Стефанског споразума и руску пристраност за бугарске амбиције, лебдела је као страшна претња током преговора, нарочито између Србије и Бугарске. Македонско питање постала је још једна препрека српско-бугарском договору. Подела македонских области била је од огромног значаја за Бугарску, која је сматрала да читава област припада Софији. Након мучних преговора и „савета“ Петрограда утвђена је линија разграничења две државе, којом Србији припада западни а Бугарској источни део од линије Крива Паланка-Охрид. Споразумом између Србије и Грчке утврђено је да Србија неће тражити Солун и полуострво Халкидики за свој територијални излаз на Егејско односно Бело море. Договором је утврђено и да Србија добија излаз на Јадранском мору на подручју између вароши Љеш и вароши Драч. Поред оквирног договора владала је и подршка опцији „стање на терену“ којим је предвиђено да ослобођење територије припадну ослободицу, макар и кршећи линије разграничења.
Picture Shows: Бечка сатира о цару Русије, и краљевима Србије и Црне Горе. [/caption]Србија и Црна Гора нису имали тачно утврђену линију будуће границе, једино је Скадар означен да буде црногорски као и обала од Бојане до Љеша. Линије које се односе на Новопазарски санџак, Метохију и Косово нису биле познате. Београд и Цетиње су сањали ослобођење српских земаља Косова и Метохије, и желели подједнако да ослободе Приштину, патријаршијску Пећ и царски Призрен. Певањем о царском Призрену, књаз а током преговора већ и краљ Никола Први, означио је у својој песми „Онамо намо“ нову наду за ослобођење јужних крајева. Амбиције Београда и Цетиња нису биле уперене само према областима под отоманским стегом, већ и на запад, ка Аустро-Угарској.
Моћна империја која је опстајала готово цео миленијум, као владајући стуб европског континента почела је да личи на „живи музеј Европе“. Превазиђено уређење имеперије на Дунаву, постакло је словенске народа да траже више права и аутономију. Реч која је плашила и Беч и Будимпешту била је „аутономија“ којом би закуцали последњи ексер на ковчег Дунавске монархије. Преко 50% становника монархије нису били говорници немачког или мађарског језика, и нису имали дубоки сентимент према „отаџбини К унд К“. Она је била тек домовина, место становања, место које није био њиховог одраза националне суверености и место које је гушило процес стварања нових држава, нових европских нација. Ослоњена на младу Немачку, Аустро-Угарска је постајала сваким даном, њен пијун. Створена „гвожђем и крвљу“ и завршним процесом ставрања нације, Немачка није имала слуха за вишенародну Дунавску монархију. Тај процес стварања немачке нације најбоље су осетиле етичке групе на Истоку Немачке, пре свега Пољаци који су протеривану у суседну Руску империју. Границе пољских земаља биле су у две имеприје, руској и немачкој а народ пред сталном претњом асимилације.
Руска империја је преживела два огромна ударца, први пораз од Јапана у рату, а други револуцију у самој империји. Највећу срамоту руском оружју нанела је комшијска острвска царевина Јапан. Држава која је саму себе затворила од света, током векова је опстајала као земља самураја и гејши. Међутим трговинске везе са младом државом преко Пацифика, САД-ом, убрзало је развој, а долазак енглеских лађи је променио и погледе јапанске аристократије. Трпеза европског начина живота је била шаренолика, али је Јапан изабран само неке посластице, а највише једну крваву торту, империјализам. Непозната реч је убрзо ушла у јапански речник као синоним за просперитет. Како су деценијама развијали своју флоту био им је потребан непријатељ. Нису могли да рачунају на Картум као Енглези, хтели су да постану Пруска Далеког Истока. Најближа Француска била им је комшијска Русија. Корејско полуострво било је капија за непрегледне даљине кинеских земља, а ту капију су чували руски војници, али преко једне једине луке Порт Артур. Контролом ове луке, Руси су држали јапанске трупе ограничене на Кореју.
Напад јапанских трупа изненадио је Петроград али и империјалне силе. Једини службени савезник руским трупама постаја Црна Гора која објављују рат Јапану, који је окончан мировним споразумом 2006. и омогућио мир између две земље. Србија је била неслужбени савезник Русије, пославши један коњички одред, али није званично објавила рат Јапану. Руске трупе нису могле да зауставе јапански продор и убрзо је у Петрограду преовладало мишљење о миру са Јапаном. Амерички председник Теодор Рузвелт постао је медијатор мира, а награду је добио 1905. у виду Нобелове нараде за мир. Тежак пораз руске флота и раст империјалних апетита Јапана довео је до револуције, данас познате као Прве руске револуције 1905. године која је уздрмала империју.
Револуција је пробудила успаваност Романових. До тада невиђена побуна раширила се од Варшаве до Владивостока, праћена штајковима, нередима, паљењем царским застава и портрета. Аутархија је завладала огромном Русијом, која није могла да се угуши у крви. Цар је био приморан да свој апсолутизам умањи, и Русија по први пут добија Думу која није састављена само од царских климоглаваца. Поред Думе и Устава, створен је и мит о Оклопњачи Потемкин, која је постала не само симбол побуне морнара, већ и симбол Прве руске револуције. Уплашене од сличног сценарија и страха од нове Немачке, империјалне Енглеска и Француска потписују са Русијом 1907. низ споразума коју се сједињавању у „Тројну антанту“ војни савез Лондона-Париза-Петрограда. Први тест овога савеза догодио се 1912. када је парола „Балкан балканским народима“ довела до краја епомпеје „Болесника на Босфору“ и почетку нестанка империја.
СЛЕДЕЋИ НАСТАВАК:
„БАЛКАН БАЛКАНСКИМ НАРОДИМА“
ДЕЈАН ТОМИЋ
НАРОДНИ ФРОНТ