ЛАЖИ И ЗАБЛУДЕ О ЦРВЕНОМ ОКТОБРУ (ПРВИ ДЕО)

Иако је прошао цео век од бурних догађаја из 1917., количина измишљотина, заблуда и лажи које се систематски кроје и одржавају, као и страха којег откривају – показује да је реч о најважнијем међашу новог доба, којем се изнова враћамо и откривамо. Овај осврт , баратајући искључиво неспорним историјским чињеницама, има амбицију да укратко опише цео друштвено-историјски контекст, узроке и упоришне тачке Октобарске револуције и укаже на разлоге зашто и данас изазива толико бурна и опречна осећања.

Русија као економска сила

Иако је Русија касно кренула у индустријализацију, крај 19. века обележио је брз економски развој. Ипак, после 1900. долази до стагнације, а затим и рецесије. Реформе су биле недовољне, половичне и неодлучне (у њима је нпр. радно време ограничено на 11 сати дневно). 1913. године, руски удео економске моћи  у односу на укупну европску (која се огледа у комбинацији производње челика/гвожђа и потрошње енергије) износио је 11%, Француске 12%, Британије 28%, а Немачке чак 40%. Међутим то није био највећи проблем руске економије, колико њена неповољна структура. Владајућа класа у царској Русији је била феудално-спахијског  порекла, а индустријска производња и раст је хронично зависио од страних инвестиција и кредита. Тако је производњу челика и угља контролисао француски капитал  (нпр. данас чувени Донбас – Французи су контролисали 70%), експлоатацију нафте, бакра, платине и злата енглески и амерички, а електротехничку и хемијску индустрију немачки капитал, као и (парадоксално) и војну иднустрију и бродоградњу. Подела страних инвестиција у Русији по земљама порекла је 1914.године била следећа: Француска – 32%, Енглеска – 22%, Немачка – 19,7%, Белгија 14,3%, САД – 5,2 %. Укупни удео страног капитала је премашивао 50% укупног капитала, док је тај удео у рударству и преради метала износио преко 70%. До 1914. године странцима је припадало 42,6 одсто укупног основног капитала 18 највећих акционарских банака Русије, при чему су они у Русији извлачили од 20 до 30 % дивиденде, десет пута више колико би имали у својим земљама.

Иља Рјепин – дрвени плуг

Страни капитал не само да је радио шта је желео у царској Русији, већ је по свим показатељима Русија била у полу-колонијалном положају у односу на западне силе.

Руско-јапански рат  – поражавајућа слика Империје

Овај обрачун двеју империја на Далеком истоку, није толико значајан у погледу исхода, колико у начину на који су разорене руска армија и флота, а посебно дугорочних последица пораза.

Рат је почео 1904. ”изненадним” нападом Јапанаца на руску пацифичку флоту у Порт Артуру и њеним потпуним уништењем, а затим и поигравање са ”кажњеничком” Балтичком флотом која је прешла 18.000 км само да би до ногу била потучена. У Манџурији је и руска војска доживела катастрофалан пораз и у расулу  се повлачила. Однос губитака је био невероватан (јапански су били симболични), цео ток и исход рата је на понижавајући начин открио праву слику Руске империје. Руси су увидели да са царско-конзервативним  поретком нема будућности што је довело до масовног буђења револуционарно-патриотских осећања.

Неуспела револуција 1905.

Владајућа  багер-пропаганда не само да прећуткује Фебруарску револуцију, већ и неуспелу револуцију из 1905. коју уопште нису предводили социјалисти. На чело петроградских радника стао је харизматични свештеник Георгиј Гапон. Захтеви демонстраната су били темељне политичке, социјалне и економске реформе, доношење устава и конституисање Думе (у Русији тада нису постојале политичке партије нити било какав политички систем). Демонстранти нису хтели устанак и побуну – они су сматрали да Цар-самодржац  не зна за патње народа, за корупцију и поквареност касте која у његово име влада, па су преко једине ”институције система” хтели да уруче апел народа, петицију од 135.000  потписа – Николају Другом. Предаја петиције је организована 22. јануара 1905. , Гапон је извео свега 12.000 радника на улице који су носили православне иконе, руске заставе, слике и транспаренте у славу Цара. Иако је Цар напустио град, то није спречило војску да без икаквог повода пуца у миран народ, где је на лицу места убијено преко хиљаду људи, а у терору, које се наставио још неколико дана, преко 4.500 (тзв. Крвава недеља). Ипак, на државни терор одговорено је масовним радничким штрајковима широм земље, чак и побунама у војсци (епопеја Оклопњаче Потемкин је из тог периода) па је режим пристао на уступке. У реакционарном, државном терору потоњих година убијено је преко 30.000 људи, а у погромима су страдавала читава јеврејска насеља установљавајући тако реакционарну матрицу која узроке народног незадовољства види у мањинама и њиховим ”заверама”.

Касније је откривено да је Гапон радио за Охрану, од које је добијао новац и подршку, па се може узети да је побуна 1905. последњи покушај делова система да смогне снаге да земљу одведе ка реформама и тако спречи потпуни суноврат Империје који ће уследити.

Русија као војна сила

Иако десничари уздижу царску Русију у звезде, причајући бајке како су револуције и ”смишљене” како би скренуле победоносни ход руске царске војске. Истина је дијаметарно другачија.

зелена линија – крај 1914.,
црна линија – крај 1915.

Русија је Први светски рат дочекала са четрнаест  пута мање авиона од Немаца, десет пута мање митраљеза, шест пута мање артиљерије и три пута мање пешадијског наоружања. Превазиђена војно-командна структура, низак морал, логистика у распаду, неспособност официрског кадра као последице дубоко укорењене корупције и непотизма у војсци … је коштало десетине  хиљада живота. После почетних успеха, руска војска је на Источном фронту била у константном повлачењу. 1916. године, и поред успеха Брусиловљеве офанзиве, силе осовине су заузеле огромна пространства царске Русије : целу Пољску, Литванију и делове Украјине и Белорусије. Влада Керенског, и поред огромне материјалне помоћи сила Антанте, 1917. наставила је рат са катастрофалним исходом – потпуном пропашћу јулске офанзиве и распадом фронта. Невероватан проценат дезертерства од 14%, као и 3,9 милиона заробљених (готово дупло више од ”другопласиране” Аустро-угарске) – јасно говоре о ниском моралу руских војника.

Фебруарска револуција

Услед незадовољства због несташице, колапса у снадбевању, пораза на фронтовима, општој беди и безнађу, у престоници 8. марта 1917. избијају демонстрације предвођене петроградским радницама и мајкама, које су се муњевито прошириле на цео град. Устанак је био отворено анти-режимски, анти-ратни и анти-царистички. Масовност демонстраната одвратио је режим да употреби војску и бруталну силу као 1905. – поредак више није имао ко да брани.

Либерал-демократска већина у Думи (која је била обична икебана, потпуно развлашћена и под самовољом Цара) је одмах преузела иницијативу и формулисала политичке захтеве, али пошто су устаници ослободили политичке затворенике из Петропавловске тврђаве, оживљени су Совјети радника и војника (први совјети радника – скупштински колективи по фабрикама на бази непосредне демократије, настали су током Револуције 1905.). Док су демократе тражили оставку владе и избор нове на основу већине из Думе, социјалисти су захтевали укидање монархије, или бар абдикацију Николаја. Решење је пронађено у избору новог владара, царевог брата – Кнеза Михаила. Николај је 15. марта абдицирао у корист брата, али будући да Михаило, осим либерала, није добио подршку чак и у Думи, схвата да је царство готово и сам потписује абдикацију. Тако је 17. марта 1917. Русија постала Република. Славно царство, са свим корумпираним баронима, поповима  и жандарима,  урушило се без испаљеног метка.

(наставља се)

други део : http://narodni-front.org.rs/lazi-i-zablude-o-crvenom-oktobru-drugi-deo/?lang=lat

Саша Филиповић, Народни фронт