Dejan Tomić : NOVI MEDIJSKI JAVNI SERVIS(I) SRBIJE – NAŠA STVARNOST

„Zarada je najvažnija!“ – slogan većine medija. Ovaj slogan i njemu slični samo ukratko objašnjavaju srhu većine medijskih kuća. Mediji se olako igraju sa ljudskim osećanjima: strahom, tugom, radošću i sujetom. Iako ima još osećanja ova četiri su za medijske magnate najbitnija. Strah se koristi za izazivanje sukoba i za prodaju mnogih bezbednosnih sredstava. Tugom se seje želja za osvetom, a time se izazvaju ratovi. Radošću ljudima se savetuje da troše svaki dinar kao da im je to s neba palo. I sujetom da budete neko i nešto, padate u moralnom smislu sa pozicije čoveka na pretka majmamuna.

Šta čini državu? Državu čine očigledne stvari kao što su: stalno nastanjeno stanovništvo i njena teritorija. Čine državu i njen suverenitet i nezavisnot, što je danas ostalo samo kao floskula. Državu čini i njena podela vlasti na: izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Sve su to imperativne komponente jedne države, ali državu čini i dosta drugih stvari. Mediji su ogledalo jednog društva i jedne države. Ukoliko posmatramo medijsku sliku u svetu vidimo tendencije da se informacije koriste kao efektivno sredstvo propagande i ucenjivanja. Najvažnija stvar je ko je prvi vest objavio, etički princip istinitosti je ostao samo puki postulat žurnalističkih knjiga.  Taj princip je zahvaljujući opštoj globalizaciji postao prisutan u svakom kutku sveta od Velingtona do Enkoridža i od Svalbarda do Rta dobre nade.

Globalizacija kao jedan pojam koji se može raznovrsno definisati i primenjivati najveću štetu, u medijskom smislu, ostvaruje u malim sredinama. Novine koje izlaze u Lihenštajnu sigurno neće biti čitane u Berlinu ili Parizu, ali obrnuti slučaj je moguć. Lokalne TV stanice u većini slučajeva preživljavaju i to duguju ponekim muzičkim emisijama, političkim reklamnim i propagandnim prostorom, polje kulture i umetnosti ostaje kao finansijska nemogućnost. Internet je u poslednjoj deceniji na neke načine i doprineo ovakvim procesima. Želja za petominutnom slavom postala je opsesija a nekadašnja želja da se pojavite na televizije, nagna vas sada da imate svoju televiziju. Najjednostanije rešenje za svojom televizijom dala je platforma Jujtjub ili na izvornom srpsko/hrvatskom You Tube. Za samo nekoliko minuta od anonimne osobe postajete osnivač nove medijske imperije. Samo vam treba još program tj. video snimci. Pored volšbnog preuzimanja filmova i muzike svih sadržaja, možete i da napravite i svoje video snimke. Ali da skratim, tada počinje vaša borba za gledanost i zaradu.

„Zarada je najvažnija!“ – slogan većine medija. Ovaj slogan i njemu slični samo ukratko objašnjavaju srhu većine medijskih kuća. Mediji se olako igraju sa ljudskim osećanjima: strahom, tugom, radošću i sujetom. Iako ima još osećanja ova četiri su za medijske magnate najbitnija. Strah se koristi za izazivanje sukoba i za prodaju mnogih bezbednosnih sredstava. Tugom se seje želja za osvetom, a time se izazvaju ratovi. Radošću ljudima se savetuje da troše svaki dinar kao da im je to s neba palo. I sujetom da budete neko i nešto, padate u moralnom smislu sa pozicije čoveka na pretka majmamuna.

Nacionalnu frekvenciju u većini zemalja imaju mediji koji ispunjavaju neke manje više strožije kriterijume od kriterijuma za kablovsku ili satelitsku poziciju. Pristojnost, kulturno-umetnički program, program za decu i starije i objektivan informativni program je preduslov za nacionalu frekvenciju. Što se tiče nacionalnih štampanih medija u postoje veće mogućnost u njihovom broju, jer nisu ograničene. Prelaskom sa analognog na digitalni signal iz ATV u DTV medijska slika Srbije se bitnije nije promenila, a mogla je kavlitativno bolje. Umesto dosadašnjef čvrstog držanja jednog TV kanala na jednom frekvenciji imamo mgućnos da se na jednoj frekvenciji nalazi i 20 TV kanala i time mogućnost informisanja i raznovrsnosti programa postaje veća. Malo morgen! Većina TV stanica bez uvrede ima očajan program. Naravno treba razumeti siromaštvo lokalnih TV stanica, ali nacionalne su mnogo gore iako imaju više šansi nego lokalni emiteri.

Nacionalu frekvenciju ima javni servis RTS, a pokrajinsku RTV (o njima u drugom delu) a nju imaju i komercijalni: PINK, 02 TV (bivši B 92), HEPI TV (na maternjem HAPPY TV) i PRVA – Prva srpska televizija. Jasna je jedna stvar tu frekvenciju, tu dozvolu neće dobiti svako. Već oni najosećajniji koji duboko razumeju male plate u RRA (Republička radiodifuzna agencija) koju čine ugledni predstavnici medija i pošteni ljudi, niko ne vozi audi pognute glave, već dostojsanstveno da svi vide. Dakle da biste dobili dozvolu morate da platite ispod žita. Za to vam trebaju finansijeri, a njihovim finim prijateljicama (starlete ili švalerke) emisije. Tako zapadate u začaranu krug „ja tebi – ti meni“ načina života.

Televizija Pink, sinonim je za poltronostvo i kulturnu destrukciju nacije. Kao i većina TV stanica u Srbiji nastala je na osnovu političkog nagovora ili pogodbe. Tokom 1994. kao signal da je Deda Avram uspeo i da SRJ može da preživi monetarni udar Zapada, vlast je rešila da narod malo smiri stalnim vestima sa ratišta u komšiluku, opozicionog negodovanja i podari mu TV kuću zabave. Za maldu nadu tj. nominalnog vlasnika izabran je mlađahni Ž.M. (svi ga znate) poznat po ulozi gitariste u vokalno-instrumentalnom sastavu „Rokeri s Moravu“ koji će vas zabavu. Možda je pređašnji staž i namena rada ,zabava, bila i krilatica nove Pink TV. U to vreme uspinje se i BK Telekom TV (BK= Braća Karić= B. Karić). Međutim tada je oprema bila lošija nego danas i koaksijalni kablovi su često bili mokri. Gosn B. Karić je morao da podtraži pomoć u Užičkoj 15 da to prestane, instalacije su čudo.

Nakon što se stanar iz Užičke 15 odselio, uz pomoć Stelt tehologije, uskoro su došli novi vlasnici. Njihovo novorođenče zvao se B 92. Nastao 1989. a ne 1992. kao što neki misle, kao radio na 92.5 mega herca, otpočeo je svoj but kao buntovno dete uvek u problemima sa zakonom. Kad se smirio dobio je je svojih pet minuta slave. Početnih godina većinu programa je činila emisija za pravnika „Suđenje…“ i bila je gledana. Međutim nakon objektivnih razloga, počeli su sa drugim emisijama. Prvi su u tadašnjoj SCG počeli sa rijaliti sadržajima, i time nenadoknadivo unapredili život jalduškim diletantima i smutljivim licima. Njihova bezidejnost života je konačno dobila smisao postojana a kao hrišćani prema crkvi ili muslimani ka džamiji, oni su se okrenuli rijaliti programu.

Kad su porasli promenili su i ime, ali njihovo čedo je dobilo novog staratelja u vidu Hepika ili Happy televizije. Nastala kao pandam Kanalu D, kao dečija televizija sa malo morbidnim crtaćima (Strašne priče za plašljivu decu itd.) uskoro ulazi u fuziju sa Košava TV. I tako smo imalo pola dana crtaća a pola dana ili bolje napisati noći „Emanuelu“ i druge prosvetiteljske sadržaje. kao što svako dete ratse u adolescenta tako i ovde imamo slučaj nastanka Srećne televizije. Možda je sadržaj tako luscidan zbog bele kuge (ako uzuzmemo KiM) koja hara Srbijom kao jeftika u XIX veku.

Prva srpska televizija, ima malo čudan naziv. Iako je zove srpska svi vlasnici su stranci, većina programa je strana a sa kulturne tačke, teško je to opisati. Prva po gledansoti možda je bila koji sat ili dan, a nije ni među komercijalnim emiterima prva. Pinkić ubedljivo vodi a Hepić sa diplomatskim voditeljima im kidiše za vratom. Uspeli su, to se mora priznati, da jednog Bačvanina i njegovu imperiju prebace na njihom TV kanal. Ukoliko ga pozovu da rodnom gradu pomogne za 2021. biće to što god.

Radio program nije zapostavljen. Tu dominira Radio S, koji nekako svi slušaju. Ukoliko se vozite autobusom prvi znak da ulazite u Beograd ili Novi Sad jeste da se menja radio stanica. Umesto narodnjaka čuće se zvuk zabavnjaka. Odlično upozorenje! Štamapni mediji su u fantastičnom stanju. Nekada su Politika, Dnevnik, Večernje Novosti i Mađar so duvali u iste diple a sada to svi na neki način čine. Ali treba napomenuti da u ovim listovima postoji barem reublika „Kultura“ a to postoje i još u listu Danas, koji je dijametralno suprotan Novostima, a koje dele male slatke razlike. Politika kao najstarije novine kod nas, uvek su bitne za sve vlasti i svi je žele. Dnevnik i Mađar so lokalne dnevne novine u Vojvodini su jako slične. Gotovo uvek uz vlast (milom ili silmom), pokazuju da između narodne i medijske različitosti nema znaka jednakosti. Gutembergova slova su svima draga. Svaka rečencia ispisana u novinama ima smisla a neke informatorske novine pokazuju da je teško biti fin.

Ukratko ovo je trenutna stvarnost medija u Srbiji, uz malo duži uvod i više zapažanja za TV medije, u narednom nastavku biće reči o neophonoj reorganizaciji RTS-a i RTV-a kao i državnih štamapnim medijima. Uvod je završen, sledi nova razrada.

nastaviće se… „NAŠA STVARNOST“, DRUGI DEO BAVIĆE SE PITANJEM REOGRANIZACIJE RTS-a I RTV-a

DEJAN TOMIĆ, Narodni front