МАЛОГРАЂАНИН И РЕВОЛУЦИОНАР

Мислим да је сваки револуционар у мањој или већој мјери романтик, да је у његовој свијести, као битна компонента његове личности, стално присутна визија будућности о којој он не само машта него се и бори да изнађе путеве и облике акције за њено остварење.

Поред осталога, тиме се може и објаснити што револуција, упркос често биједним друштвеним условима у којима су вршене припреме за њу, упркос прогонима и терору владајућих, без обзира на тешкоће у самом револуционарном покрету, никад није остајала без својих носилаца, који су, упркос свему, носили њену заставу, на чуђење филистара који, лишени сваког несебичног заноса, нису кадри да и у жабокречини једне жалосне свакидашњице виде клицу будућности и могућности човјечнијег и разумнијег друштвеног поретка.

Филистар (малограђанин – Д.Ђ.) се супериорно кези на “романтике” и гледа своја посла, не осјећајући сиромаштво свог унутрашњег живота. Напротив, он уображава да је открио мудрост живљења, потврђену, по његовом мишљењу, вјековним искуством. Чак и велики револуционари често су се варали у неким својим конкретним предвиђањима, али то никако не значи да имају право “здравомислећи” филистри. Напротив, у битном, револуционари се нису варали.

Револуција, као кртица, неуморно рије, а кад ће и у којој форми постати стварност неке земље то зависи од многих чинилаца које је могуће набројати, али је тешко предвидјети ону чудесну њихову синхронизацију у којој сви они дјејствују и мијењају свијет, на запрепаштење оних који немају слуха да осјете како кртица ипак неуморно рије испод тла и припрема своје закономјерно и неизбјежно дјело.

Родољуб Чолаковић, “Казивање о једном поколењу,” књига 2, стр. 620-621.