Дејан Томић : НОВИ МЕДИЈСКИ ЈАВНИ СЕРВИС(И) СРБИЈЕ – НАША СТВАРНОСТ
„Зарада је најважнија!“ – слоган већине медија. Овај слоган и њему слични само укратко објашњавају срху већине медијских кућа. Медији се олако играју са људским осећањима: страхом, тугом, радошћу и сујетом. Иако има још осећања ова четири су за медијске магнате најбитнија. Страх се користи за изазивање сукоба и за продају многих безбедносних средстава. Тугом се сеје жеља за осветом, а тиме се изазвају ратови. Радошћу људима се саветује да троше сваки динар као да им је то с неба пало. И сујетом да будете неко и нешто, падате у моралном смислу са позиције човека на претка мајмамуна.
Шта чини државу? Државу чине очигледне ствари као што су: стално настањено становништво и њена територија. Чине државу и њен суверенитет и независнот, што је данас остало само као флоскула. Државу чини и њена подела власти на: извршну, законодавну и судску. Све су то императивне компоненте једне државе, али државу чини и доста других ствари. Медији су огледало једног друштва и једне државе. Уколико посматрамо медијску слику у свету видимо тенденције да се информације користе као ефективно средство пропаганде и уцењивања. Најважнија ствар је ко је први вест објавио, етички принцип истинитости је остао само пуки постулат журналистичких књига. Тај принцип је захваљујући општој глобализацији постао присутан у сваком кутку света од Велингтона до Енкориџа и од Свалбарда до Рта добре наде.
Глобализација као један појам који се може разноврсно дефинисати и примењивати највећу штету, у медијском смислу, остварује у малим срединама. Новине које излазе у Лихенштајну сигурно неће бити читане у Берлину или Паризу, али обрнути случај је могућ. Локалне ТВ станице у већини случајева преживљавају и то дугују понеким музичким емисијама, политичким рекламним и пропагандним простором, поље културе и уметности остаје као финансијска немогућност. Интернет је у последњој деценији на неке начине и допринео оваквим процесима. Жеља за петоминутном славом постала је опсесија а некадашња жеља да се појавите на телевизије, нагна вас сада да имате своју телевизију. Најједностаније решење за својом телевизијом дала је платформа Јујтјуб или на изворном српско/хрватском You Tube. За само неколико минута од анонимне особе постајете оснивач нове медијске империје. Само вам треба још програм тј. видео снимци. Поред волшбног преузимања филмова и музике свих садржаја, можете и да направите и своје видео снимке. Али да скратим, тада почиње ваша борба за гледаност и зараду.
„Зарада је најважнија!“ – слоган већине медија. Овај слоган и њему слични само укратко објашњавају срху већине медијских кућа. Медији се олако играју са људским осећањима: страхом, тугом, радошћу и сујетом. Иако има још осећања ова четири су за медијске магнате најбитнија. Страх се користи за изазивање сукоба и за продају многих безбедносних средстава. Тугом се сеје жеља за осветом, а тиме се изазвају ратови. Радошћу људима се саветује да троше сваки динар као да им је то с неба пало. И сујетом да будете неко и нешто, падате у моралном смислу са позиције човека на претка мајмамуна.
Националну фреквенцију у већини земаља имају медији који испуњавају неке мање више строжије критеријуме од критеријума за кабловску или сателитску позицију. Пристојност, културно-уметнички програм, програм за децу и старије и објективан информативни програм је предуслов за националу фреквенцију. Што се тиче националних штампаних медија у постоје веће могућност у њиховом броју, јер нису ограничене. Преласком са аналогног на дигитални сигнал из АТВ у ДТВ медијска слика Србије се битније није променила, а могла је кавлитативно боље. Уместо досадашњеф чврстог држања једног ТВ канала на једном фреквенцији имамо мгућнос да се на једној фреквенцији налази и 20 ТВ канала и тиме могућност информисања и разноврсности програма постаје већа. Мало морген! Већина ТВ станица без увреде има очајан програм. Наравно треба разумети сиромаштво локалних ТВ станица, али националне су много горе иако имају више шанси него локални емитери.
Националу фреквенцију има јавни сервис РТС, а покрајинску РТВ (о њима у другом делу) а њу имају и комерцијални: ПИНК, 02 ТВ (бивши Б 92), ХЕПИ ТВ (на матерњем HAPPY TV) и ПРВА – Прва српска телевизија. Јасна је једна ствар ту фреквенцију, ту дозволу неће добити свако. Већ они најосећајнији који дубоко разумеју мале плате у РРА (Републичка радиодифузна агенција) коју чине угледни представници медија и поштени људи, нико не вози ауди погнуте главе, већ достојсанствено да сви виде. Дакле да бисте добили дозволу морате да платите испод жита. За то вам требају финансијери, а њиховим финим пријатељицама (старлете или швалерке) емисије. Тако западате у зачарану круг „ја теби – ти мени“ начина живота.
Телевизија Пинк, синоним је за полтроноство и културну деструкцију нације. Као и већина ТВ станица у Србији настала је на основу политичког наговора или погодбе. Током 1994. као сигнал да је Деда Аврам успео и да СРЈ може да преживи монетарни удар Запада, власт је решила да народ мало смири сталним вестима са ратишта у комшилуку, опозиционог негодовања и подари му ТВ кућу забаве. За малду наду тј. номиналног власника изабран је млађахни Ж.М. (сви га знате) познат по улози гитаристе у вокално-инструменталном саставу „Рокери с Мораву“ који ће вас забаву. Можда је пређашњи стаж и намена рада ,забава, била и крилатица нове Пинк ТВ. У то време успиње се и БК Телеком ТВ (БК= Браћа Карић= Б. Карић). Међутим тада је опрема била лошија него данас и коаксијални каблови су често били мокри. Госн Б. Карић је морао да подтражи помоћ у Ужичкој 15 да то престане, инсталације су чудо.
Након што се станар из Ужичке 15 одселио, уз помоћ Стелт техологије, ускоро су дошли нови власници. Њихово новорођенче звао се Б 92. Настао 1989. а не 1992. као што неки мисле, као радио на 92.5 мега херца, отпочео је свој бут као бунтовно дете увек у проблемима са законом. Кад се смирио добио је је својих пет минута славе. Почетних година већину програма је чинила емисија за правника „Суђење…“ и била је гледана. Међутим након објективних разлога, почели су са другим емисијама. Први су у тадашњој СЦГ почели са ријалити садржајима, и тиме ненадокнадиво унапредили живот јалдушким дилетантима и смутљивим лицима. Њихова безидејност живота је коначно добила смисао постојана а као хришћани према цркви или муслимани ка џамији, они су се окренули ријалити програму.
Кад су порасли променили су и име, али њихово чедо је добило новог старатеља у виду Хепика или Happy televizije. Настала као пандам Каналу Д, као дечија телевизија са мало морбидним цртаћима (Страшне приче за плашљиву децу итд.) ускоро улази у фузију са Кошава ТВ. И тако смо имало пола дана цртаћа а пола дана или боље написати ноћи „Емануелу“ и друге просветитељске садржаје. као што свако дете ратсе у адолесцента тако и овде имамо случај настанка Срећне телевизије. Можда је садржај тако лусцидан због беле куге (ако узузмемо КиМ) која хара Србијом као јефтика у XIX веку.
Прва српска телевизија, има мало чудан назив. Иако је зове српска сви власници су странци, већина програма је страна а са културне тачке, тешко је то описати. Прва по гледансоти можда је била који сат или дан, а није ни међу комерцијалним емитерима прва. Пинкић убедљиво води а Хепић са дипломатским водитељима им кидише за вратом. Успели су, то се мора признати, да једног Бачванина и његову империју пребаце на њихом ТВ канал. Уколико га позову да родном граду помогне за 2021. биће то што год.
Радио програм није запостављен. Ту доминира Радио С, који некако сви слушају. Уколико се возите аутобусом први знак да улазите у Београд или Нови Сад јесте да се мења радио станица. Уместо народњака чуће се звук забавњака. Одлично упозорење! Штамапни медији су у фантастичном стању. Некада су Политика, Дневник, Вечерње Новости и Мађар со дували у исте дипле а сада то сви на неки начин чине. Али треба напоменути да у овим листовима постоји барем реублика „Култура“ а то постоје и још у листу Данас, који је дијаметрално супротан Новостима, а које деле мале слатке разлике. Политика као најстарије новине код нас, увек су битне за све власти и сви је желе. Дневник и Мађар со локалне дневне новине у Војводини су јако сличне. Готово увек уз власт (милом или силмом), показују да између народне и медијске различитости нема знака једнакости. Гутембергова слова су свима драга. Свака реченциа исписана у новинама има смисла а неке информаторске новине показују да је тешко бити фин.
Укратко ово је тренутна стварност медија у Србији, уз мало дужи увод и више запажања за ТВ медије, у наредном наставку биће речи о неопхоној реорганизацији РТС-а и РТВ-а као и државних штамапним медијима. Увод је завршен, следи нова разрада.
наставиће се… „НАША СТВАРНОСТ“, ДРУГИ ДЕО БАВИЋЕ СЕ ПИТАЊЕМ РЕОГРАНИЗАЦИЈЕ РТС-а И РТВ-а
ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт
