Хуманији капитализам или последња револуција – питање је сад.

Да ли ће економска криза капитализма изродити једно ново хуманије друштво са људским лицем?

Управо тако гласи наслов овог текста.

Економска криза широм света поново је открила Маркса и показала је да је у бити капитализам нечовечан, баш онако како га је Маркс етикетирао.

Власници капитала код радника ће потицати куповину скупе робе, станова и технологије обавезујући их притом на скупе кредите до руба егзистенције и неиздрљивости. Неплаћени дугови ће изазвати банкрот банака, које ће се морати национализовати, па ће држава кренути путем који воду у комунизам – написао је Карл Маркс још 1867. године, а економска криза управо тај цитат је учинила пророчанским.

Подсетимо се, криза је почела колапсом тржишта некретнина у САД-у, а колапс је изазвало претерано либерално кредитирање које је свакоме, и ко зарађује пристојно и ко једва преживљава, омогућило да се усели у властите квадрате. Такво кредитирање гурало је цене некретнина док се све скупа није урушило с првим банкротима презадужених кућевласника. Након њих страдале су институције које су их кредитирале, па велике банке које су их „држале“.

На најбруталнији начин потврђена је Марксова теорија да је банкарски систем исључиво у функцији веће потрошње, и да капитализам функционише само ако је становништво све више дужно. А кад запне и западне, капитализам постаје деструктиван. Стога данас најсоцијалније потезе повлаче управо земље са најдужом капиталистичком историјом.

Американци и Европљани национализују своје велике банке, додуше привремено, али темељито. Американци под плаштом кризе и због ње покрећу здравствену реформу која ће се у најбогатијој земљи на свету осигурати сиромашнима какву-такву здравствену заштиту. Италијани због екномске кризе опраштају, то јест одлагају, наплату 8 милијарди евра кредита незапосленима.

Ово је економска криза, више него било која пре ње, опет открила Маркса јер је показала да капитализам ипак није тако савршен како се деценијама веровало и да је у својој сржи деструктиван и нечовечан, баш онако како га је Маркс етикетирао. Модерни теоретичари се одједном слажу: „Маркс је добро извршио дијагностику, само су му погрешни рецепти за промену.“ Слажу се са критиком капитализма, само не заговарају револуцију као једини начин за промену.

Као круна свега, Марксу стиже признање равно из Ватикана.

Ране Марxове критике капитализма правилно су нагласиле “социјално отуђење које осећа велики део човечанства који, чак и данас, остаје искључен и ван токова процеса доношења економских и политичких одлука”, тврди се у чланку објављеном у Оссерваторе Романо, службеном гласилу Свете Столице. Црква открива везу између Маркса и Исуса јер су обојица тежили правди за слабе!

Штовише, Црква открива да је Марx преузео Исусово учење у којем је битан човек, па се чак намеће теза да је Марксово учење, у ствари, економски утемељено образложење хршћанске науке.

Истодобно, папа Бенедикт XВИ. ревидуише став Цркве према глобалном капитализму, који је, по њему, на странпутици!

Маркс се чврсто пробио у све тврђаве капитализма. Немци су одједном покуповали десет пута више његових „Капитала“ него у прошлим годинама. Немачки министар финансија позива се на Марксов „Капитал“ и објављује да се слаже како се капитализам завршава са аутодеструкцијом због похлепе.

Темељна спона Марксова и црквеног учења управо је однос између капитала и рада.

У преводу на модерни језик – однос запоснелних и послодаваца. Владе и државне администрације окрећу се проблему радне снаге, запослених, а најгора претња капитализму постаје незапосленост, јер она значи и мање потрошача, о којима капитализам зависи. Док нема ко куповати, нема се за кога производити, нема се коме продавати, па нема провита. А да би куповали, требају бити плаћени, што су боље плаћени, више купују па се брже врти новац и ствара профит.

Та војска запосленика-потрошача омогућава опстанак елити, власницима финансијског капитала који им не доноси ништа ако мирује. А криза је донела управо то проклетство: након првих санација банака, након америчког упумпавања милијарди долара у банкарски систем, створило се довољно новца који је наједном мировао на рачунима централних банака. Није било довољно скигурних места како би могао бити уложен.

Због свега овога власе су се окренуле порезним реформама којима је основни циљ оставити становништву вуше новца који ће се вратити у потрошњу и тако покренути економију. Мађари су повећали ПДВ јер им је прорачун био угрожен, али су смањили порез на доходак да људима ипак остане новца за потрошњу. Ми у Србији смо смањили порез на доходак и открили да све плате и нису тако мале како су до сада приказиване – ово је био случај претходних година који је изветрио, па се управо због тога повећао БДП о коме велики вођа силно говори.

Маркс је опет у моди, а он и сви озбиљни економисти говорили су да радна снага нема порезну способнос ако се не може репродуковати. Дакле, најпре мора преживети а онда може имати порезну обавезу, објашњава Сантитни.

Криза је лако повезала Маркса, Ватикан и српску порезну реформу. Маркса, који је критиковао капитализам, Ватикан који му је напокон прознао да је био у праву премда је религију прогласио као „опијум за масе“, и српску порезну реформу, која је привидно решење данас.

Марксизам и његове интерпретације већ су овде столовали и нису се прославили, јер је социјализам искористио и извитоперио Марксово учење. Маркс је био прогнан из капитализма, који се такође није прославио. Но данас – криза га враћа на трон. Најекстемнији заговорници капитализма откривају да је био у праву више него што би му пре кризе признали, а највиши представници Хришћантва откривају да брига за радника и брига за човека нису супротне већ сродне идеје.

Капитализам се и даље боји Маркса и марксизма, но можда баш због тога из ове кризе настане неки бољи, човечнији капитализам – како не би изазвао људе да посегну марксистичким решењима, сматра макроекономиса др. Јосип Тица.

Истиче бивши председник Немачке, у којој је уместо црвене на делу својеврсна зелена револција. Све снаге те велике и богате земље упрте су у развој зелених технологија и побољшање околине. Свој пит изласка из креизе Немачка открива у бризи за људе и околину, што није само хумана, него, пре свега врло профитаблилна акција – ни Маркс неби имао ништа против тога.

 

Крајње питање је: да ли ће овакав пут изродити један нови покрет отпора у свету који ће створити један нови хуманији поредак или ће капитализам ублажити своје последице? Остаје само питање на које ми морамо да дамо одговор.

Аутор: Срђан Радосављевић Раднички фронт/Народни фронт