Љубодраг Дуци Симоновић : Капитализам ствара тоталитарно друштво
Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво.
Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди.
Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света.
Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије : људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету.
У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију.
Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу.
Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол…
Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.
одломак из текста “Интеграција људи у капитализам”
књига “Последња револуција” – Љубодраг Дуци Симоновић
