Весна Николић : Повијест Народне фронте
НАРОДНА ФРОНТА је био савез радничке класе и других демократских прогресивних снага, настао на широкој основи заједничке борбе за социјални напредак, мир и националну независност. Народна фронта се појавила у раздобљу јачања фашистичке опасности и стварања фашистичких диктатура у Италији (1922) и Њемачкој (1933) и сазријевања увјета за избијање Другог свјетског рата.
Ликвидација свих демократских слобода и укидање најосновнијих демократских права, у првом реду унутар фашистичких држава, тежње за поновном подјелом свијета, мегаломанске аспирације фашистичких сила за свјетским господством, за „животним простором“, потицале су све демократске друштвене снаге – без обзира на њихова политичка увјерења, назор на свијет, националне, вјерске и друге разлике – да у фашизму уоче главну опасност за демократске слободе и националну независност. Стога у низу земаља у том пресудном повијесном тренутку долази до организирања широких народних маса у борби против фашизма који је све више угрожавао елементарне тековине слободе и демокрације.
Тако је покушај државног удара у Француској 6. ИИ 1934., који су извршили чланови организације Croix-de-Feu, онемогућила радничка класа и на барикадама препријечила пут фашизму. Под притиском партијског чланства, које је већ у пракси створило јединство акције с комунистима, водство социјалистичке странке прихватило је иницијативу КП Француске о стварању јединствене фронте радничке класе. Тако су у Француској 27. VII 1943. те двије велике странке склопиле пакт о јединству акције.
У Шпањолској су створене радничке алијансе које су постале база будуће Народне фронте. И у Аустрији је, приликом фебруарског устанка бечког пролетаријата 1934, дошло до јединства борбених акција комуниста и чланова социјалдемократске странке, а у Италији су 17. VII 1934. руководства комунистичке и социјалистичке партије (у прогонству) потписала споразум о заједничкој борби. У међународној борби против фашизма, још током 1934. дошло је до низа активности у националним и међународним оквирима (конференција, конгреса, апела за мир, апела против фашизма и милитаризма) на иницијативу раније раздвојених, па чак и међусобно завађених крила у радничком покрету.
На Седмом конгресу Коминтерне 1935. Димитров је упозорио на нужност стварања организације која би ујединила раднике и сељаке и све антифашистичке и патриотски оријентиране грађане, при чему су посебно истакнута позитивна искуства радничке класе у Француској, Аустрији и Шпањолској. На том је конгресу наглашено да у изванредним, посебно тешким ситуацијама може и у оквиру капиталистичких земаља доћи до састављања владе Народне фронте у којој треба да судјелују и комунисти. На темељу резолуције са Седмог конгреса Коминтерне и у њој назначене тактике борбе радничке класе у сувременим увјетима, долази до стварања антифашистичких коалиција и пучке (народне) фронте у низу земаља.
Тако је у Шпањолској у јануару 1936. формирана влада Народне фронте (Fronte popular). Мада комунисти нису били директно учлањени, они су као представници радничке класе најактивније радили судјеловали у раду владе, у рату против фашизма и у борби за обрану републике од домаћих издајника и талијанско-њемачких интервенциониста. Од 1936. до 1939. влада је провела аграрну реформу и увела контролу над крупном индустријом.
У другим увјетима, и у Француској је влада Народне фронте (Front populaire) окупила водеће политичаре странака грађанске љевице (социјалисти и радикали) на челу са социјалистом Леоном Блумом и остала и остала на власти од 1936. до 1938., па је, без обзира на све слабости такве коалиције , одиграла позитивну политичку улогу у збивањима пред Други свјетски рат.
Године 1937. створена је у Кини јединствена Народна фронта, која је и касније представљала значајну политичку снагу у борби против јапанске агресије.
Различити међународни политички и дипломатски маневри и савези (нпр. Münchenski споразум и споразум Стаљина с Хитлером) и унутарња некохерентност покрета у многим земљама у којима се Народна фронта често стварала као привремена политичка коалиција врхова странака, увјетовали су у неким земаља распад Народне фронте још и прије избијања Другог свјетског рата.
Међутим, већ у току рата , особито након побједе над фашизмом, створени су у низу земаља у оквиру организација Народне фронте , широки савези радника и сељака и радне интелигенције. Тако је нпр. Отачествени фронт у Бугарској постојао и након завршетка рата, а био је основан 1942. , затим Народна фронта у Чехословачкој која је била основана 1945., те различите масовне организације и политичке коалиције које су основане на сличним принципима у Пољској, Мађарској, ДР Њемачкој и др.
Идеја о стварању Народне фронте у Југославији поникла је 1930-их година, а до снажнијег истицања дошла је у припремама петомајских избора 1934. године. КПЈ је већ 1934. године схваћала Народну фронту као јединствену политичку платформу у којој ће партија имати кључну улогу. Комунисти су били иницијатори окупљања широких слојева народа на антифашистичкој платформи, демократизацији земље и јачању њених обрамбених моћи након талијанске фашистичке агресије на Ријеку 1932. године. КПЈ је пришла стварању Народне фронте дјелујући у масама, али је инзистирала да дође до савеза с опозицијским грађанским странкама. Међутим, стварање Народне фронте споразумијевањем с грађанским странкама није имало резултата, јер су водства грађанских странака одбијале сурадњу с комунистима. У октобру 1937. Удружена опозиција и Самостална демократска коалиција створиле су „Блок народног споразума“против реакционарне политике режима. КПЈ је поздравила тај савез и тражила његово проширење с представницима радничке класе.
У јануару 1937. КПЈ се посебним Прогласом „обраћа отворено водству свих демократских партија и организација свих народа Југославије с позивом да почну преговори за стварање пучке странке за борбу против фашизма и рата, за слободу и демокрацију. Она ће“, наводи се у Прогласу, „просудити све приједлоге који служе тој сврси и трудит ће се да заједничким договором постигне споразум с партијама и организацијама“.
У том смислу КПЈ је водила акцију и за оснивање Јединствене радничке партије ЈРП, до чега уопће никада није дошло.
КПЈ је за све то вријеме била у илегалности, али је идеја Народне фронте продирала у јавност. То се посебно показало 27. марта 1941., када је постало јасно колико је јавност против фашизма, за слободу и обрану земље. Касније оснивање огранака Народне фронте има коријене у том процесу јачања антифашистичког и ослободилачког јавног мнијења.
Дјелатност КПЈ у рату била је логички наставак предратне активности. Изражавало се позив на устанак, по карактеру мобилизаторски и, практично, народно- фронтовски: тежио је уједињењу свих родољубивих и прогресивних снага на јединственој народноослободилачкој и антифашистичкој платформи. На савјетовању у Столицама 26. септембра 1941. говорило се о потреби да се антифашистички покрет постепено претвори у Јединствену народноослободилачку фронту (ЈНОФ).
Поучена предратним искуством о немогућности постизања споразума с врховима грађанских странака, КПЈ је одмах од почетка устанка стварала ЈНОФ одоздо, тежећи да на темељу широког политичког програма окупи све који су жељели ступити у борбу за ослобођење.
У Словенији је Освободилна фронта (ОФ) одмах након окупације постала као организација антифашистичких група и снага. Организирање се проводило стварањем локалних органа те земаљских односно покрајинских организација НОФ, као у Србији, Војводини и Косову, као и у Македонији, или обрнуто, као у Хрватској, Босни и Херцеговини те Црној Гори, гдје су створени прво главни па онда локални органи НОФ. Негдје је ЈНОФ идентифицирана с Народноослободилачким покретом (НОП). У току 1944. и 1945. Народна фронта организирана је у свим југославенским земљама и покрајинама.
Развитак у Словенији је био је нешто друкчији. Већ од 27. априла 1941. КП Словеније организирала је састанак с кршћанским социјалистима, демократским дијелом „Сокола“, социјалистима и прогресивним културним радницима. Ту се конституира Протуимперијалистичка фронта , која је крајем јуна исте године промијенила име у Освободилна фронта. Програм ОФ, формулиран у донесен је 1. новембра 1941., а 1942., те 1945 тај је програм проширила. ОФ у Словенији извела је низ војно-политичких и дипломатских акција и све је вријеме стварно била – како је изјављивао Борис Кидрич – „држава у држави“.
НОФ у Хрватској развијала се постепено у опћенародни покрет, представљајући чврсту политичку базу за развој НОБ. Пошто је Мачеково водство одбијало сурадњу с НОП, КПХ позвала је у септембру 1941. присташе ХСС да приступе јединственој народноослободилачкој фронти, којој су већ били пришли многи истакнути чланови ХСС и СДС. Земаљска конференција ЈНОФ Хрватске одржана је 18. мала 1944. У Босни и Херцеговини ЈНОФ се развија успоредно с НОП, а на конференцији представника НОП 3. јула 1944. у Санском Мосту конституирана је НОФ БИХ.
У Србији су у почетку конституирани сеоски, опћински, котарски (срески) и оружни одбори НОФ, а 14. новембра 1944. била је одржана оснивачка скупштина ЈНОФ Србије. НОФ Црне Горе конституирана је на оснивачкој конференцији 16. јула 1944. у Колашину.
Прва конференција НОФ Македоније одржана је 26. новембра 1944. у Скопљу.
Покрајинска конференција НОФ Војводине одржана је 11. децембра 1944. у Новом Саду. На Косову је покрајинска конференција НОФ одржана 11. и 12. априла 1945.
У народноослободилачком рату и револуцији НФ је постала главна снага чувања постигнутих тековина револуције и мобилизатор обнове земље послије рата. КПЈ је непосредно била на челу НФ.
наставља се…
за Народни фронт, обрадила Весна Николић
