Бојан Драгићевић : Тријумфалном дрскошћу против негације духа  

,,Ми, најмлађи, морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца, колебати умрле и гибати резигиниране. Морамо повести смртоносни рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових генерација и нових људи. Имајући веру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо победити.” – Владо Гаћиновић

Ако је нешто могуће научити од Јевреја, онда је то да су све околности променљиве : ниједан пораз није коначан, никаква трагедија није вечна, нити постоји катастрофа, ма колико дубока била, која се не може превазићи. Нема циља који је недостижан, ни мисије која је немогућа, ако је за њу неко спреман да ризикује главу и уложи много памети и смелости у такав један историјски посао.

Ово ipso facto значи да је бесконачно ламентирање над било којим поразом посве бескорисно и одвећ плебејски. Ако постоји народ који је филозофију фатализма и кукњаве тако одлучно одбацио, схвативши њене коначне ефекте, који се окренуо активном, одлучном, прорачунатом и смелом чињењу не би ли спречио себе да икад више гледа како му деца умиру по логорима, онда су то Јевреји. Ако постоји народ који је радио велике ствари, иако га је историја често бацала пред огромне потешкоће и стављала пред изван порицања јако озбиљне шансе за нестајање и наизглед нерешиве изазове, онда су то Јевреји.

Алекс је потпуно имао право, јеврејска лекција да је све могуће, иста она која је неколико година након Холокауста створила Израел и учинила га данас једном од најмодернијих и најутицајнијих држава модерног доба, од непроцењиве нам је користи. Та филозофија самочињења, та филозофија смелости, која је презрала самосажљење, предају и оно што циници зову ”могуће”, та особина да се околности мењају, а не да се бива њиховим робом, једна је од темеља државе Израел и њене супремације.

То нама није непозната лекција, само она коју смо махом заборавили. Мени недостаје наше тврдо и полетно ничеанство, чија је српска слободарска мисао са почетка века била најбољи израз : борити се за најузвишенију ствар, за слободу, противно свим изгледима и смејући се ризику и смрти у лице. Та тријумфална дрскост, то заклето непријатељство према реалности, које на дубљем онтолошком нивоу није ништа до тежње, искрене и постојане, да се она промени, помало нам недостаје у овим данима.

Она је имала потенцијал да запали небо и поруши планине снагом свог оптимизма и вере у победу. Сва велика питања људске историје су увек била питања духа, а наш је дух постао одвише ситан и рачунџијски. Недостаје мало младобосанске вере у промену, мало онога што је сијало као бакља у сваком искушењу са којим смо се у националној историји суочили. Недостаје нам мало вере у себе, исте оне која је најурила Турке, која је терала Аустроугаре преко Дрине, која нас је живе очувала по албанским планинчинама и победоносно вратила са Вида, да би узела пушку да се супротстави Немцима 1941. године, на врхунцу њихове моћи и охолости.

Сваки догађај наше историје, од рушења Турака до немачке Групе армије Е, која бежи из Југославије покушавајући да сачува живу главу на раменима, био је упркос ономе што је у неком моменту била објективна реалност, био је негација онога што су малодушни проглашавали објективном и непроменљивом истином. Оно што желе да нам представе као израз рационализма и реализма разни шарлатани данас, оно што нам нуде као израз неког узившеног квазирационалног патриотизма, заправо је само иста она филозофија кукавичлука, дефетизма и капитулације, она филозофија страха и паралисаности, разоружаности пред реалношћу.

Треба се сетити речи које је црнорукац Владо Гаћиновић, као главни идеолог Младе Босне, записао пре више од сто година:

,,Ми, најмлађи, морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца, колебати умрле и гибати резигиниране. Морамо повести смртоносни рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових генерација и нових људи. Имајући веру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо победити.”

Бојан Драгићевић